ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Db
Oblast: Fizika
Jezik: Ruski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!



Judžin Pol Vigner (mađ. Wigner Jenő Pál, engl. Eugene Paul Wigner, 17. novembar 1902. – 1. januar 1995) bio je mađarsko-američki teorijski fizičar, inženjer i matematičar, koji je 1963. godine dobio Nobelovu nagradu za fiziku „za doprinos teoriji atomskog jezgra i elementarnih čestica, posebno za otkriće i primenu osnovnih principa simetrije”


Vigner Jeno Pal je rođen u Budimpešti, Austrougarska, 17. novembra 1902. godine, od roditelja Jevreja srednje klase, Elizabet (Ajnhorn) i Entonija Vignera, kožara. Imao je stariju sestru Bertu, poznatu kao Biri, i mlađu sestru Margit, poznatu kao Manci,[2] koja se kasnije udala za britanskog teoretskog fizičara Pola Diraka.[3] Do 9. godine, kada je u trećem razredu krenuo u školu, školovao ga je stručni učitelj. Tokom ovog perioda, Vigner je razvio interesovanje za matematičke probleme.[4] Sa 11 godina, Vigner je oboleo od onoga što su njegovi lekari verovali da je tuberkuloza. Roditelji su ga poslali da živi šest nedelja u sanatorijumu u austrijskim planinama, pre nego što su lekari zaključili da je dijagnoza pogrešna.[5]

Vignerova porodica je bila jevrejska, ali ne i verski posvećena, a njegova bar-micva je bila sekularna. Od 1915. do 1919. učio je u srednjoj gimnaziji Fasori Evangelikus, školi koju je svojevremeno pohađao njegov otac. Veronauka je bila obavezna, a on je pohađao časove judaizma koje je predavao rabin.[6] Jedan od njegovih kolega studenata je bio Janoš fon Nojman, koji je bio godinu dana iza Vignera. Oboje su imali koristi od instrukcija poznatog nastavnika matematike Lasla Raca.[7] Godine 1919, da bi pobegli od komunističkog režima Bele Kuna, porodica Vigner je nakratko pobegla u Austriju, vraćajući se u Mađarsku nakon Kunovog pada.[8] Delimično kao reakcija na istaknutost Jevreja u Kunovom režimu, porodica je prešla u luteranizam.[9] Vigner je kasnije u životu objasnio da njegova porodična odluka da pređe u luteranstvo „nije bila u srcu verska odluka, već antikomunistička”.[9] Što se tiče religije, Vigner je bio ateista.[10]

Nakon što je 1920. završio srednju školu, Vigner se upisao na Univerzitet tehničkih nauka u Budimpešti, poznat kao Műegyetem. Nije bio zadovoljan ponuđenim kursevima,[11] te se 1921. upisao na Technische Hochschule Berlin (danas Tehnički univerzitet u Berlinu), gde je studirao hemijsko inženjerstvo.[12] Takođe je prisustvovao popodnevnim kolokvijumima Nemačkog fizičkog društva u sredu. Na ovim kolokvijima su učestvovali vodeći istraživači uključujući Maksa Planka, Maksa fon Lauea, Rudolfa Ladenburga, Vernera Hajzenberga, Valtera Nernsta, Volfganga Paulija i Alberta Ajnštajna.[13] Vigner je takođe upoznao fizičara Lea Silarda, koji je odmah postao Vignerov najbliži prijatelj.[14] Treće iskustvo u Berlinu je bilo formativno. Vigner je radio na Institutu za fizičku hemiju i elektrohemiju Kajzer Vilhelm (sada Institut Fric Haber), i tamo je upoznao Mihaela Polanija, koji je posle Lasla Raca postao Vignerov najveći učitelj. Polani je nadgledao Vignerovu doktorsku tezu Bildung und Zerfall von Molekülen („Formiranje i raspad molekula“).[15]

Srednje godine
Vigner se vratio u Budimpeštu, gde je otišao da radi u očevoj kožari, ali je 1926. prihvatio ponudu Karla Vajsenberga na Institutu Kajzer Vilhelm u Berlinu. Vajsenberg je želeo da mu neko pomogne u radu na rendgenskoj kristalografiji, a Polanji je preporučio Vignera. Nakon šest meseci kao Vajsenbergov pomoćnik, Vigner je na dva semestra otišao da radi za Ričarda Bekera. Vigner je istraživao kvantnu mehaniku, proučavajući rad Ervina Šredingera. Takođe se bavio teorijom grupa Ferdinanda Frobenijusa i Eduarda Ritera fon Vebera.[16]

Vigner je dobio molbu od Arnolda Somerfelda da radi na Univerzitetu u Getingenu kao asistent velikog matematičara Davida Hilberta. Ovo se pokazalo kao razočaranje, jer su sposobnosti ostarelog Hilberta opadale, i njegova interesovanja su se pomerila na logiku. Vigner je ipak studirao samostalno.[17] On je postavio je temelje za teoriju simetrija u kvantnoj mehanici i 1927. uveo ono što je danas poznato kao Vignerova D-matrica.[18] Vigner i Herman Vajl su bili odgovorni za uvođenje teorije grupa u kvantnu mehaniku. Ovaj poslednji je napisao standardni tekst, Teorija grupa i kvantna mehanika (1928), ali to nije bilo lako razumeti, posebno mlađim fizičarima. Vignerova Teorija grupa i njena primena na kvantnu mehaniku atomskih spektra (1931) učinila je teoriju grupa dostupnom široj publici.[19]


Džusis dijagram za Vignerov 6-j simbol. Znak plus na čvorovima označava čitanje okolnih linija u suprotnom smeru od kazaljke na satu. Zbog svoje simetrije, postoji mnogo načina na koje se dijagram može nacrtati. Ekvivalentna konfiguracija se može kreirati uzimanjem njenog ogledala i tako menjanjem plusa u minuse.
U ovim radovima, Vigner je postavio temelje za teoriju simetrija u kvantnoj mehanici.[20] Vignerova teorema koju je Vigner dokazao 1931. je kamen temeljac matematičke formulacije kvantne mehanike. Teorema određuje kako su fizičke simetrije kao što su rotacije, translacije i CPT simetrija predstavljene na Hilbertovom prostoru stanja. Prema teoremi, svaka transformacija simetrije je predstavljena linearnom i unitarnom ili antilinearnom i antiunitarnom transformacijom Hilbertovog prostora. Reprezentacija grupe simetrije na Hilbertovom prostoru je ili obična reprezentacija ili projektivna reprezentacija.[21][22]

Krajem 1930-ih, Vigner je proširio svoja istraživanja na atomska jezgra. Do 1929, njegovi radovi su privukli pažnju u svetu fizike. Godine 1930, Univerzitet Prinston je regrutovao Vignera za jednogodišnje predavanje, sa 7 puta većom platom od one koju je primao u Evropi. Prinston je u isto vreme regrutovao fon Nojmana. Jeno Pal Vigner i Janos von Neumann su sarađivali na tri zajednička rada 1928. i dva 1929. Svoja imena su anglizovali u „Eugene“ i „John“.[23] Kada je njihova godina istekla, Prinston je ponudio petogodišnji ugovor kao gostujući profesor na pola godine. Nemački Tehnički univerzitet je odgovorio sa nastavnim zadatkom za drugu polovinu godine. Ovo je bilo veoma blagovremeno, pošto su nacisti ubrzo došli na vlast u Nemačkoj.[24] Na Prinstonu 1934, Vigner je upoznao svoju sestru Manci sa fizičarom Polom Dirakom, za koga se udala.[25]

Prinston nije ponovo angažovao Vignera kada mu je istekao ugovor 1936. godine.[26] Preko Gregorija Brajta, Vigner je našao novo zaposlenje na Univerzitetu u Viskonsinu. Tamo je upoznao svoju prvu ženu, Ameliju Frank, koja je tamo bila student fizike. Međutim, ona je neočekivano umrla 1937. godine, ostavljajući Vignera izbezumljenog. Stoga je prihvatio ponudu iz 1938. sa Prinstona da se tamo vrati.[27] Vigner je postao naturalizovani državljanin Sjedinjenih Država 8. januara 1937. i doveo je svoje roditelje u Sjedinjene Države.