ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 356
Autor: Domaći
Oblast: Hemija
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

1946 g.

Retko !!!

Dmitrij Ivanovič Mendeljejev (rus. Дми́трий Ива́нович Менделе́ев, Toboljsk, 8. februar 1834 — Sankt Peterburg 2. februar 1907) bio je ruski hemičar. Poznat je kao jedan od dvojice naučnika koji su stvorili Periodni sistem elemenata; koji je bio važna karika nauke u Drugoj industrijskoj revoluciji. Za razliku od ostalih stvaratelja, Mendeljejev je predvideo da će se mnogi elementi još otkriti. Njegov princip poslužio je kao ključ za otkrivanje skoro svih radioaktivnih elemenata, sa velikim brojem izotopa[1] i predstavlja najsavršeniji klasifikacioni sistem u prirodnim naukama.[2] U nekoliko slučajeva poznato je njegovo neslaganje sa prihvaćenim atomskim masama, govorio je da se one ne slažu sa Periodnim zakonom, i to se pokazalo kao tačno.


Mendeljejev je rođen u Toboljsku, u Sibiru. Otac mu je bio Ivan Pavlovič Mendeljejev a majka Marija Dmitrijevna Mendeljejev (rođena Kornilijeva). Njegov deda je bio Pavao Sokolov, pravoslavni sveštenik iz regije Tver.[3] Ivan, zajedno sa svojom braćom i sestrama, dobio je novo prezime dok je pohađao teološko semenište.[4] Mendeljejev je odgajan u pravoslavnom duhu, a majka ga je savjetovala da se drži božanske i naučne istine.[5] Njegov sin je jednom izjavio da se Mendeljejev kasnije udaljio od crkve i prihvatio neku formu deizma.[6] Mendeljejev je bio jedno od mnogobrojne dece Ivana i Marije, tačan broj ni do danas nije poznat. Različiti izvori navode 11, 13, 14 ili 17 dece.[7] Kada je imao 13 godina, nakon što mu je otac umro, a majčina fabrika uništena u požaru, Mendeljejev je pošao u gimnaziju u Tobolsku. Godine 1849. majka ga je vodila po celoj Rusiji nastojeći ga mu priušti više obrazovanje. Univerzitet u Moskvi ga nije primio. Njih dvoje su zatim otišli u Sankt Peterburg, gde je uspeo da upiše školu svog oca. Sada siromašna, porodica Mendeljejev se nastanila u Sankt Peterburgu, gde je on završio glavni pedagoški institut 1850. godine. Nakon završene škole, dobio je tuberkulozu, što ga je primoralo da se odseli na Krim 1855. godine. Dok je tamo boravio, u gimnaziji u Simferopolju je postao magistar nauka. Posle potpunog ozdravljenja vratio se u Sankt Peterburg 1857. godine.

Kasniji život
Između 1859. i 1861. radio je na kapilarnosti tečnosti i dizajniranju spektroskopa u Heidelbergu. Krajem augusta 1861. godine napisao je svoju prvu knjigu o spektroskopu. Verio se 4. aprila 1862. godine sa Feozvom Nikitična Leščevom, a 27. aprila 1862. su se i venčali u crkvi Inženjerskog instituta Nikolaev u Sankt Peterburgu. Postao je doktor nauka 1865. kada je odbranio disertaciju na temu o kombinaciji vode sa alkoholom. Upoznao je Anu Ivanovu Popovu 1876. godine koja ga je očarala, te je zaprosio 1881. preteći da će se ubiti, ako ga odbije. Razveo se od Leščeve mesec dana kasnije, da bi početkom 1882. godine oženio Popovu. Njegova kćerka iz drugog braka, Ljubova, postala je kasnije žena poznatog ruskog pesnika Aleksandra Bloka. Ostala deca su mu Vladimir (mornar, koji je učestvovao u istraživanju istoka) i kćerka Olga iz prvog braka sa Feozvom, te sin Ivan i blizanci sa Anom.

Iako je Mendeljejev bio nagrađivan od strane mnogih naučnih organizacija širom Evrope, uključujući (1882) Dejvijevu medalju Kraljevskog udruženja u Londonu (koje mu je kasnije 1905. godine dalo i Koplejevu medalju), Mendeljejev daje otkaz na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 17. augusta 1890. godine.

Godine 1893. postavljen je na mesto direktora Biroa za mere i tegove. Njegova uloga tamo je bila da upravlja donošenjem novih državnih standarda za proizvodnju votke. Mendeljejev je takođe istraživao i sastav nafte, pomogao je u otvaranju prve rafinerije nafte u Rusiji. Prepoznao je važnost nafte kao osnovne sirovine u petrohemijskoj industriji. Pripisuje mu je izreka u vezi nafte kao goriva, što je uporedio sa potpaljivanjem vatre u kuhinji novčanicama.[8]

Smatra se ocem ruske naftne industrije. Već 1860-ih posetio je naftna polja u okolini Bakua, u Azerbejdžanu. Po nalogu ruske vlade 1876. godine otputovao je u SAD, gdje je proučavao proizvodnju nafte na naftnim poljima Pensilvanije. Po povratku u Rusiju, njegove sugestije su bile značajne u pokretanju iskorištavanja ruskih naftnih rezervi. Pronašao je i novu metodu rafiniranja nafte. Sva istraživanja nafte objedinio je u svom radu Naftna industrija u Pensilvaniji i na Kavkazu.

U političkom pogledu bio je liberal. Na svojim predavanjima, za razliku od svojih kolega, dopuštao je da prisustvuju i žene. Često je slao dopise ruskoj vladi, a generalno se ograđivao od carističke birokratije i političkih represija.

Izabran je za člana Švedske kraljevske akademije nauka 1905. godine. Godinu kasnije, Nobelov komitet za hemiju ga je predložio Švedskoj akademiji za Nobelovu nagradu za hemiju za 1906. godinu u čast njegovog otkrića periodnog sistema. Sekcija za hemiju Švedske akademije je podržala ovu kandidaturu. Tada je Akademija trebalo da odobri prijedlog Komiteta, kao što je do tad činila u gotovo svim slučajevima. Međutim, neočekivano, na redovnom zasedanju Akademije, član Nobelovog komiteta Peter Klason koji se nije slagao sa predlogom, predložio je kandidaturu za Anrija Moasana. Svante Arenijus, mada nije bio član Nobelovog komiteta za hemiju, imao je veliki uticaj na Akademiju, takođe je vršio pritisak da se odbije predlog za Mendeljejeva, ističući da je periodni sistem previše staro otkriće da bi se dala nagrada 1906. godine. Po navodima savremenika, Arenijus je bio motivisan i inatom koji je bio usmeren protiv Mendeljejeva zbog njegova kritike Arenijusove teorije disocijacije. Nakon oštre rasprave, većina članova Akademije je glasala za Mosana. Pokušaj da se Mendeljejev ponovno predloži za nagradu 1907. opet je propao zbog potpune opozicije Arenijusa.[9]

Mendeljejev je umro 1907. godine u 72. godini u Sankt Peterburgu zbog posledica gripa....


Slavko Bokšan; Đurđevo, 15. jun 1889 — Beograd, 6. februar 1953) bio je srpski inženjer i stručni pisac.

Biografija
Slavko je bio jedno od devetoro dece Pavla i Julijane (rođ. Mušicki). Odrastao je u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i maturirao (1908) u Srpskoj velikoj gimnaziji, čiji je bio stipendista. Diplomirao je elektrotehniku (1913) na berlinskom tehničkom fakultetu. Po završetku studija dobio je mesto u fabrici „Krup”, potom u firmi „Bergman”, a 1915. prelazi u berlinski „Simens i Halske” gde ostaje sve do 1920. zaštićen od vojne obaveze kao austrijski podanik. U Beograd je došao 1921. kao predstavnik „Simensa i Halskea”, a 1922. osniva sopstveno preduzeće „Inž. Slavko Bokšan, mašinsko i elektrotehničko preduzeće” poznato po poslovima na elektrifikaciji. Podigao je električne centrale u Aranđelovcu, Bitolju, Loznici, Negotinu… Radio je i na održavanju električnih centrala u Vojvodini.Pored praktičnog angažovanja raio je i na naučnom polju. Pišući stručne članke bavio se problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Od 1924. započinje svoju borbu za Nikolu Teslu, posvetivši veliku pažnju proučavanju njegovog života i dela. Sa još nekoliko kolega osniva 1927. Radio A. D. – Beograd, te 1932. u Beču objavljuje monumentalnu knjigu „Nikola Tesla und sein Werk” u izdanju Lajpcig-Beč-Njujork, koja u svetu politike postiže ogroman uspeh i poteže široke diskusije o pitanju Tesla-Markoni u naučnim krugovima sveta, a koje diskusije konačno završavaju potpunom rehabilitacijom Teslinog imena i njegovog životnog dela, pojavom poništenja Markonijevih patenata po Patentnom uredu u Vašingtonu. Pisao je stručne rasprave o problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Bio je osnivač „Društva Nikola Tesla – za unapređenje nauke i tehnike” (1935). No Bokšanova borba za Teslu bila je nepresušna, on je za života napisao preko desetak drugih knjiga i niz članaka u kojima je svetu dokazivao istinu o našem velikom zemljaku. Osim borbe perom, borio se i živom reči. Godine 1936. jedan je od glavnih pokretača proslave 80-godišnjice života Nikole Tesle, na kojoj se kroz govore najpoznatijih ličnosti iz sveta elektrotehnike snažno manifestirala istina o Tesli. Iza toga Bokšan putuje po najbitnijim evropskim centrima i održava predavanja o Tesli, boreći se za pobedu istine o njemu.

Iako najistaknutije mesto u Bokšanovom životu zauzima borba za Teslu objavio je i knjige koje opisuju istorijski razvoj Elektrotehnike, život i delo Mihajla Pupina, Dmitrij Mendeljejeva, Tomasa Edisona... Bio je prvi urednik i saradnik (1941-1948) časopisa Nauka i tehnika , koje je ovo društvo izdavalo,prvi direktor Instituta „Nikola Tesla” (1939), član književnog saveta Matice srpske od 1940. godine. Bio je oženjen Nemicom Gertrudom Jarius i imali su dve ćerke, Kosaru i Jelenu.

Po otpočinjanju Drugog svetskog rada u maju 1941. mađarski fašisti su mu u Somboru ubili brata Hadži Dimitrija, protu, a u januaru 1942. u Novom Sadu ubili i bacili u Dunav najstarijeg brata Miloša, advokata, i dve sestre, Katicu, nastavnicu, i Kosaru, stomatologa.