Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Laslo Krasnahorkai - Ide svet

Rende, 2019.
Meki povez, 302 strane.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Laslo Krasnahorkai nesumnjivo je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih mađarskih pisaca. Rođen je 1954. u gradu Đula u istočnoj Mađarskoj. Od svog prvog romana objavljenog 1985. Krasnahorkai na sebe skreće kako pažnju čitalaca tako i kritičara. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada.

Ide svet je zbirka koja sadrži 21 priču. Priče sakupljene u ovoj knjizi odvijaju se na raznim stranama sveta, radnje su smeštene ili u sadašnjost ili u sasvim blisku prošlost. Glavni junaci su ljudi koji imaju velika očekivanja i želje, neprestano maštaju o odlasku, i napuštanju svoje svakodnevice, ali oni zapravo nemaju hrabrosti da bilo šta promene u svojim trivijalnim životima, i oni se u stvari ne mrdaju s mesta, dok svet prolazi, kako i sam naslov implicitno sugeriše.

Ласло Краснахоркаи (мађ. Krasznahorkai László; Ђула, 5. јануар 1954) мађарски је књижевник и сценариста. Познат је по тешким и захтевним романима, често називаним постмодерним, са дистопијским и меланхоличним темама.[1] Неколико његових дела, посебно његови романи Сатантанго (Sátántangó, 1985) и Меланхолија отпора (Az ellenállás melankóliája, 1989), претворени су у игране филмове мађарског филмског редитеља Беле Тара. Добитник је Нобелове награде за књижевност 2025.
Биографија
Рани живот и образовање

Ласло Краснахоркаије рођен у Ђули у Мађарској 5. јануара 1954.[2][3] у јеврејској породици средње класе[4] по очевој страни. Његов отац György Krasznahorkai је био адвокат, а његова мајка Júlia Pálinkás администратор социјалног осигурања.[5]

Ласло Краснахоркаи је 1972. године завршио средњу школу `Еркел Ференц` где је специјализирао латински језик. Од 1973. до 1976. студирао је право на Универзитету `Јожеф Атила` (од 1999. Универзитет у Сегедину ), а од 1976. до 1978. на Универзитету Eötvös Loránd (ELTE) у Будимпешти.[5] Од 1978. до 1983. студирао је мађарски језик и књижевност на ELTE-у, дипломирао је тезу о раду и искуствима писца и новинара Шандора Мараија (1900–1989) након што је побегао од комунистичког режима 1948. (Мараи је живео у егзилу у Италији, а касније у Сан Дијегу, Калифорнија).[5] Током периода студија, Краснахоркаи је радио у издавачкој компанији Gondolat Könyvkiadó.[3]
Каријера писца

Од завршетка универзитетских студија, Ласло Краснахоркаи се изјашњава као самостални аутор. Године 1985. његов дебитантски роман Сатантанго постигао је успех и одмах је гурнут у први план мађарског књижевног живота. Књига је дистопијски роман смештена у његову домовину Мађарску и сматра се његовим најпознатијим делом. Добио је награду за најбољу преведену књигу на енглеском 2013.[6] Први пут је путовао изван комунистичке Мађарске 1987. године, провевши годину дана у Западном Берлину као прималац DAAD стипендије. Од распада Совјетског блока, живео је на разним локацијама.[6] 1990. године, по први пут, могао је да проведе значајан период у источној Азији. Ослонио се на своја искуства у Монголији и Кини у писању Заробљеника из Урге и Разарања и Туге испод небеса. Више пута се враћао у Кину.[7]

Његов роман Меланхолија отпора добио је 1993. немачку награду Bestenliste за најбоље књижевно дело године.[6][8] Године 1996. био је гост Wissenschaftskolleg-у Берлину.[7] Док је довршавао роман Рат и рат, путовао је много по Европи. Амерички песник Ален Гинзберг био је од велике помоћи у довршавању дела; Краснахоркаи је неко време боравио у Гинзберговом стану у Њујорку и описао је песников пријатељски савет као вредан у оживљавању књиге.[9]

Током 1996, 2000. и 2005. провео је шест месеци у Кјоту. Његов додир са естетиком и теоријом књижевности Далеког истока резултирао је значајним променама у његовом стилу писања и распоређеним темама.[10] Често се враћао и у Немачку и у Мађарску, али је такође провео неко време у неколико других земаља, укључујући Сједињене Државе, Шпанију, Грчку и Јапан,[11] које су пружиле инспирацију за његов роман Seiobo járt odalent, који је освојио Награда за најбољу преведену књигу у 2014.[12]

Почевши од 1985. године, реномирани редитељ и ауторов добар пријатељ Бела Тар снимао је филмове скоро искључиво засноване на делима Краснахоркаиа, укључујући Сатантанго и Werckmeister harmóniák (Веркмајстерове хармоније)[7] Ласло Краснахоркаи је рекао да ће филм Торински коњ из 2011. бити њихова последња сарадња.[13]

Краснахоркаи је добио међународно признање критичара. Сузан Сонтаг га је описала као `савременог мађарског мајстора апокалипсе који инспирише поређење са Гогољем и Мелвилом`.[6] В. Г. Зебалд је приметио: „Универзалност Краснахоркаијеве визије парира оној Гогољевих Мртвих душа и далеко превазилази све мање бриге савременог писања.[14] Године 2015. добио је Међународну Букер награду, први мађарски аутор који је награђен том наградом.[8]

Комитет Шведске академије наука је 2025. године доделио Краснахоркају Нобелову награду за књижевност.[15]
Лични живот

Након што је неколико година боравио у Берлину, у Немачкој, где је шест месеци био гостујући професор С. Фишера на Слободном универзитету у Берлину, Краснахоркаи борави „као пустињак у брдима Сентласло“ у Мађарској.[2][16] Након развода од своје прве жене Anikó Pelyhe, са којом се оженио 1990. године, оженио се по други пут 1997. године. Dóra Kopcsányi, друга жена је синолог и графички дизајнер.[2] Има троје деце: Кату, Агнес и Ему.[2]
Почасти и награде

Краснахоркаи је награђен бројним књижевним наградама, међу којима су највиша награда мађарске државе, Кошутова награда и Међународна Букер награда за своје дело преведено на енглески језик.[8]

2025: Нобелова награда за књижевност
2022: Награда Милован Видаковић[17]
2021: Аустријска државна награда за европску књижевност
2020: Literature.gr Phrase of the Year Prize 2018
2019: Национална књижевна награда за преводну књижевност (САД) за Повратак кући Барона Венкхајма[18]
2017: Aegon Art Award за Повратак кући барона Венкхајма (Мађарска)
2015: Међународна Букер награда[19]
2015: Dorothy and Lewis B. Cullman Центар за научнике и писце из Њујоршке јавне библиотеке[20]
2014: Vilenica Prize (Међународни књижевни фестивал Виленица, Словенија)
2014: Награда за најбољу преведену књигу - добитник Ottilie Mulzet за превод романа Seiobo járt odalent. Први аутор који је освојио две БТБА награде[21]
2014: Америчка награда за животни допринос међународном писању
2013: Награда за најбољу преведену књигу - добитник Ђорђе Сиртеш за превод романа Сатантанго[22]
2012: Prima Primissima Prize (Будимпешта, Мађарска)
2010: Brücke-Berlin Prize (Берлин, Немачка) за Seiobo járt odalent
2010: Spycher-Prize (Леук, Швајцарска) за његов комплетан рад, али посебно за From the North a Mountain[23]
2009: Награда Друштва књижевника (Будимпешта, Мађарска)
2008: Награда за мађарско наслеђе (Будимпешта, Мађарска)
2004: Кошутова награда (Мађарска)
2003: Награда Сорош фондације
2002: Лауреат Републике Мађарске (Magyar Köztársaság Babérkoszorúja)
1998: Награда Мараи Шандор (Мађарско Министарство просвете и културе)
1993: Награда Круди Гиула (Мађарска)
1993: Бестенлисте-Награда (Баден-Баден, Немачка) за Меланхолију отпора
1992: Награда Дери Тибор (Мађарска)
1987–1988: DAAD Fellowship (Западни Берлин, Савезна Република Немачка)
1987: Награда Јожеф Атила (Мађарска)
1987: Награда Mikes Kelemen Kör (Холандија)

Дела
Романи

1985: Сатантанго (Sátántangó)
1989: Меланхолија отпора (Az ellenállás melankóliája)
1992: Заробљеник из Урге (Az urgai fogoly)
1999: Рат и рат (Háború és háború)
2004: Уништење и туга испод небеса (Rombolás és bánat az Ég alatt)
2008: Seiobo járt odalent
2016: Повратак кући барона Венкхајма (Báró Wenckheim hazatér)
2021: Herscht 07769
2021: Seiobo járt odalent

Новеле

2003: Планина на север, језеро на југ, путеви на запад, река на исток (Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó)
2009: Последњи вук (Az utolsó farkas)
2018: Aprómunka egy palotaért
2019: Mindig Homérosznak

Збирке кратких прича

1986: Односи милости (Kegyelmi viszonyok))
2013: Свет иде даље (Megy a világ).

Есеји, интервјуи и други радови

1993: Универзални Тезеј (A Théseus-általános), три измишљена предавања, укључен у The World Goes On
2001: Вече у шест: Неки бесплатни говори на отварању изложбе (Este hat; néhány szabad megnyitás), есеји
2003: Краснахоркаи: Разговори (Krasznahorkai Beszélgetések), интервјуи
2010: Állatvanbent, заједно са Максом Нојманом, колаж прозе и слика
2012: Он нити одговара нити поставља питања: Двадесет пет разговора на исту тему (Nem kérdez, nem válaszol. Huszonöt beszélgetés ugyanarról), интервјуи.
2013: Музика и књижевност бр. 2, специјално издање часописа са текстовима Краснахоркаија и есејима о његовом делу Беле Тара и Макса Нојмана.[24]
2017: Пројекат Менхетн, књижевни дневник са фотографским есејем

Кратке приче

1984: Прича о Богдановичу (`El Bogdanovichtól`) у књизи Твоје краљевство дође: 19 кратких прича 11 мађарских аутора (стр. 64–79).
1986: Последњи чамац (`Az utolsó hajó`)) у књизи Твоје краљевство дође: 19 кратких прича 11 мађарских аутора (стр. 53–63).
1990: Најновије, у Торину (`Legkésőbb Torinóban`), укључено у The World Goes On
1998: Исаија је дошао (`Megjött Ézsaiás`), укључен у War & War
1999: Неми до глувих (`Néma a süketnek`), укључено у The Hungarian Quarterly (стр. 49-55)
2001: Не на Хераклитском путу (`Nem a hérakleitoszi úton`), укључено у The World Goes On
2002: Свет иде даље (`Megy a világ előre`), укључен у The World Goes On .
2003: Сто људи све испричано (`Talán száz ember összesen`), укључено у The World Goes On
2005: Bolyongás állva, укључен у The World Goes On
2008: Спуст на шумском путу (`Lefelé egy erdei úton`), укључен у The World Goes On
2009: A sebességről, укључен у The World Goes On
2010: Számla: Palma Vecchiónak, Velencébe, укључен у The World Goes On
2010: Nine Dragons Crosing, укључено у The World Goes On

Сценарији за филмове

1988: Проклетство (Kárhozat), у режији Беле Тара
1989: Последњи чамац (Az utolsó hajó), у режији Беле Тара
1994: Сатантанго (Sátántangó) режија Бела Тар
1997–2001: Веркмајстерске хармоније (Werckmeister harmóniák), у режији Беле Тара
2007: Човек из Лондона (A Londoni férfi), у режији Беле Тара
2011: Торински коњ (A torinói ló), у режији Беле Тара