Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

LJUDI JAČI OD VREMENA I SUDBINE Dušan Jaglikin
ODLIČNO očuvana

Издавач: Виогор, Београд, 2015
Број страна: 200
мек повез, ћирилица

`Душан Кокотовић – на корицама своје књиге Људи јачи од времена и судбине потписан као Душан Јагликин – непознат је писац. Као и многих других, ни њега нема у `Књижевној топографији Београда`, издатој пре неколико година не би ли се овековечио културни геноцид над српским народом. У том замашном и луксузном тому истина има и комунистичких квазивеличина и младих узурпатора, и октроисаних уредника и књижевних критичара – уврштених више због политичке и поданичке подобности него због доброг и значајног писања.
Но Јагликин, на сопствену штету и нашу жалост, подобан изгледа не беше: висок, темељан, оштрих црта, кратке косе – када су се носиле битлс фризуре – подругљиво је гледао по редакцији Студента и понајвише ћутао. Тадашњи главни уредник, а данашњи амбасадор већ укинуте Југославије у Чешкој, узвраћао му је благонаклоним подсмехом. Остали уредници, те 1968. наводно превратничке године, били су међусобно и у главноме слични: један будући добитник свих Брозових и постброзових књижевних награда, члан свих књижевних жирија и удбаш од основне школе, један будући лекар, аутор књиге о свом путу од блатњаве, косовскометохијске колибе до звезда, један умишљени српски Толстојевски, један будући аутор једног јединог филма и једне телевизијске поруге босанским Србима у рату 1992-1995, један син Брозовог генерала, те будући позоришни и културни enfant terrible и перјаница ЈУЛА, један писац без дела али будући шеф српског ПЕНА и уредник Књижевних новина, потом амбасадор у Канади и још неки, такође млади и перспективни. Међу њима се Јагликин, сећајући га се накнадне памети, кретао безмало као ја: обазриво, под присмотром на некоректност, безумље, и, најгоре од свега, слободу.
Јер, за Људе јаче од времена и судбине ваљало је много некоректности, безумља и слободе, и још више храбрости, тако ретке међу Србима после Пасјих гробаља, Зиданих мостова, Кочевја, Лисичијих јаркова, Голих отока и безбројних других стратишта Новог светског поретка – тада предвођеног Авангардом пролетаријата, Савезом комуниста Југославије (...) Но, судећи по `Људима јачим од времена и судбине`, штампаним у Београду после Брозове смрти, Кокотовићу као да још тада беше јасно да ће и Маршалова тиранија личити на шалу наспрам финог, плишаног, научног угњетавања наступајуће, планетарне демократуре.
Јер Јагликин је, по једнима, ликвидиран, док је по другима умро у лудници, такође „у присуству власти”. (Видим га како се смеје, снажним, целим зубима, оштрих очију којих се сећам као плавих, можда и због брида иза њих.) Његову књигу донео ми је 1992. Слободан Савић, електроинжењер с Озрена, као највећу драгоценост коју је могао понудити једном заљубљенику у живу реч. Дубоких, смеђих очију, предајући ми је као Свето Писмо, рекао је: Прочитај!`