ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1963
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Akutagawa, Ryunosuke, 1892-1927 = Akutagava, Rjunosuke, 1892-1927
Naslov Kapa / Rjunosuke Akutagava ; [preveo Voja Čolanović]
Vrsta građe roman
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1963
Izdanje 3. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1963 (Beograd : Beogradski grafički zavod)
Fizički opis 117 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Čolanović, Voja, 1922-2014 (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Čolanović, Voja, 1922-2014 (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Reč i misao`. ǂkolo ǂ1 ; ǂknj. ǂ23
(Broš.)
Napomene Prevedeno prema: Kappa; izvornik na jap. jeziku
Str. 115-[118]: Beleška o piscu / Voja Čolanović.

„Kapa” nosi naslov po istoimenom stvorenju japanske mitologije nalik kornjači. U njoj se na satiričan način opisuje život u „kapinskoj zemlji” kroz svedočenje mentalnog bolesnika, te se ova pripovetka neretko poredi s Guliverovim putovanjima. Društvo kapa je urbano poput ljudskog, ali se razlikuje na mnoge naratoru neprihvatljive načine. Akutagava čak smišlja i „kapinski jezik“, a u zemlju kapa se, kao u Alisi u zemlji čuda, upada kroz jamu, te ovo delo u mnogim aspektima zavređuje pažnju kao fantastična književnost. Ipak, kako pripovetka odmiče, postaje sve mračnija.

SADRŽAJ:
KAPA (kratki roman)
Pripovetke:
DUVAN I NEČASTIVI
NOS
MARAMICA
VAŠI
UČITELJ MORI
BAL
Beleška o piscu

Rjunosuke Akutagava (1892–1927) je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ja­pan­skih pi­sa­ca. Još kao mla­dić u To­ki­ju, gde je ro­đen, pre­po­znat je u knji­žev­nim kru­go­vi­ma kao iz­van­re­dan pro­zni pi­sac. Na stu­di­ja­ma en­gle­ske knji­žev­no­sti na Car­skom uni­ver­zi­te­tu u To­ki­ju, po­kre­će i ure­đu­je ča­so­pis No­va mi­sa­o­na stru­ja (Shin­shic­ho), gde ob­ja­vlju­je svo­ju pr­vu pri­po­vet­ku. Ubr­zo se pot­pu­no po­sve­ću­je pi­sa­nju. Nje­gov bo­ga­ti opus ob­u­hva­ta ha­i­ku po­e­zi­ju, pro­zu i ese­je, ali naj­plod­ni­ji deo ipak pred­sta­vlja­ju pri­po­vet­ke, njih 150, ko­je od­ra­ža­va­ju piš­če­vo sve­stra­no obra­zo­va­nje. Aku­ta­ga­va je po­zna­vao is­toč­nu tra­di­ci­ju, ali i evrop­sku knji­žev­nost XIX ve­ka i psi­ho­lo­gi­ju. Ko­ri­stio je in­ter­tek­stu­al­ni po­stu­pak ta­ko što je kla­sič­nim na­ra­ti­vi­ma do­da­vao psi­ho­a­na­li­tič­ke ele­men­te, te ta­ko od njih stva­rao bez­vre­me­ne pri­če ko­je uče o čo­ve­ku. Kraj Aku­ta­ga­vi­nog ži­vo­ta obe­le­ža­va na­stup du­šev­nog ra­stroj­stva. Ne­mo­ćan da se no­si sa ži­vot­nim pro­ble­mi­ma, sve vi­še za­pa­da u ta­mu sop­stve­nog uma i na kra­ju svesno od­lu­ču­je da se­bi odu­zme ži­vot uzi­ma­njem pre­ko­mer­ne do­ze se­da­ti­va. Kao pri­zna­nje ovom ve­li­kom pi­scu, 1935. go­di­ne je usta­no­vlje­na pre­sti­žna Aku­ta­ga­vi­na knji­žev­na na­gra­da.

MG P34 (L)