ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2010
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Filipicae nouvae = Нове филипике : личност и дело царева по имену Филип / Љубиша Манојловић ;
кратка проза
Београд : Жарко Албуљ, 2010, tvrdi povez,
Физички опис 135 стр. : илустр. ; 18 x 25 cm
Моравић, Немања (илустратор)

Тираж 500
Белешка о писцу и делу: стр. 131-133.

Манојловић, Љубиша, 1913-1996 = Manojlović, Ljubiša, 1913-1996
Filipicae nouvae =Nove filipike
Beograd: `Žarko Albulj`, 2010

Nove filipike, pripovetke i carevima po imenu Filip, pisane su i objavljivane još pre četrdesetak godina kada su Filipi bili na vlasti. Novinar, kljiževnik, a pre svega satiričar, Ljubiša Manojlović, isticao je svojim perom u ovim zapisima osobine vladalaca koje su se zgodno mogle prikačiti uz zajedničko ime Filip. Tako su nastali Car Filip Koji Je Voleo Da Časti, Car Filip Koji Je Voleo Da Se Slika, Car Filip Veliki Osvajač Ženskih Srca i mnogi drugi. Za ovakvu vrstu literature bio je neophodan ne samo književni talenat, već i prilična građanska i ljudska hrabrost koju je malo ko u to vreme imao. Naravno da su carevi Filipi, sa svim instrumentima vlasti, bili jači od jednog usamljenog pisca i svetili su mu se onoliko koliko su hteli i mogli. Ipak, kao što to obično biva, pobedio je pisac jer je njegovo delo nadživelo careve po imenu Filip.

U ovoj knjizi pripovetke o Filipima se prvi put pojavljuju na jednom mestu i to, po svoj prilici, u pravom trenutku, jer se carevi Filipi, posle kraćeg sna, ponovo bude.


Biografija

Ljubiša Manojlović je rođen 18. oktobra 1913. godine u Kragujevcu, gde je završio gimnaziju i počeo da piše. Kao maturant, sa još dvojicom drugova, 1932. godine objavljuje knjigu lirskih pesama „Otiskivanje na okean“, što je bio i njegov jedini dodir sa poezijom. Vrlo brzo se okreće novinarstvu kao dopisnik „Pravde“ i „Politike“, a 1935. u Kragujevcu pokreće opozicioni list „Svetlost“ koji je već posle trinaest brojeva zabranjen.

Studirajući pravo u Beogradu uglavnom se bavio novinarskim radom, ali je ipak uspeo da diplomira na vreme, ali ne da postane pravnik, već da ostane novinar.

Drugi svetski rat je dočekao kao stalni saradnik „Politike“ i pošto se, zbog svojih levičarskih aktivnosti, nalazio na spisku traženih lica, napušta posao i počinje da živi ilegalno. Pod tuđim imenom i sa tuđim dokumentima odveden je na prinudni rad u Nemačku, ali već krajem 1943. uspeva da se vrati u Srbiju i stupi u partizane. Po oslobođenju Kragujevca kraće vreme radi na obnovi kulturno-prosvetnog života u rodnom kraju, a marta 1945. prelazi u Beograd kao jedan od urednika lista „Glas“.

Od juna 1948. (sa prekidom 1950. kada je po kazni prvo otpušten, a zatim premešten u „Dugu“) pa do 1968. radi kao glavni urednik humorističko-satiričnog lista „Jež“ u čije je postojanje i opstajanje na političkoj vetrometini uložio najveći deo sebe. Konačno, posle mnogo kazni i kritika, zbog pisanja u „Književnim novinama“, 1968. biva definitivno isključen iz Saveza komunista, a samim tim i uklonjen sa mesta glavnog urednika „Ježa“. Preostale dve godine do pune penzije figurirao je kao direktor NIP „Jež“, što mu je i dotle bilo uzgredno zvanje.

Tokom svoje novinarske karijere, Ljubiša nije odustajao ni od svog književnog rada.

Već 1951. godine javlja se hronikom masovnog streljanja u Kragujevcu „Na času istorije“, knjigom koja je ušla u školsku lektiru.

Slede zatim zbirke pripovedaka „Vetar“ i „Hijavatin čvor“ 1957, pa roman „Meteor sa žutom mašnom“ 1958. godine.

„Svetozar Marković“, romansirana biografija prvog srpskog socijaliste izlazi 1963, a roman „Crveni meteor“ i zbirke pripovedaka sve manje humorističke, a sve više satirične sadržine, „Potkivačnica jaja“, „Osmi patuljak“ i „Bon-ton“, 1967. godine.

Posle 1968. godine knjige Ljubiše Manojlovića se kao „društveno štetne“ skoro deceniju i po nisu smele objavljivati, tako da zbirka aforizama „13 crnih mačaka“ izlazi iz štampe tek 1982.

Poslednji Ljubišin roman „Devetsto leva“ o susretu školskih drugova, različitih životnih puteva i pogleda na svet, na proslavi pedesetogodišnjice mature, objavila je 1984. kragujevačka i njegova „Svetlost“.

Još samo jednom Ljubiša se pojavljuje na policama knjižara 1991. i to dosijeom „Čitajte između redova“ o hajci povodom njegovog pisanja u „Književnim novinama“ kada je isključen iz Saveza komunista i uklonjen sa mesta glavnog urednika „Ježa“ i kada je optužen za nacionalizam, unitarizam, nihilizam, liberalizam, birokratizam, etatizam itd, itd... sve odjedanput.

Pripovetke, beleške, aforizme, feljtone i komentare objavljivao je po mnogim listovima i časopisima, a prevođen je na nemački, engleski, ruski, poljski, bugarski, mađarski, češki...

Ljubiša Manojlović je umro 27. januara 1996. sa perom u ruci. Popunjavao je račun za struju i komunalije.