Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je ud obrom upotrebljiva.Prvih 6-7 listova odvojeno od knjige i smežurano na sredini.Knjiga okrzana napred u gornjem desnom uglu(kao na slici).
,,Daglas Kopland: Nostalgične slikovnice za odrasle

Život posle boga

Prva zbirka priča (Život posle boga) kultnog autora Generacije X ne može se čitati bez dodira sa slikom, sa dirljivo svedenim ilustracijama samog autora

Šta ljude čini ljudima? Ovo je samo jedno od pitanja koja more autora i pripovedača Života posle boga (Solaris, Novi Sad, 1998) Daglasa Koplanda, ilustrovane knjige priča i nostalgične slikovnice za odrasle i preosetljive. Elem, šta ljude čini ljudima? Pušenje, bodi-bilding i pisanje, tvrdi pisac. Preispitivanje ovakvog odgovora otkrilo bi nam mnogo više nego što obično otkriva tumačenje sličnih opštih tvrdnji - naročito ako poznajemo onog ko takvu tvrdnju izriče. Tako ćemo razumeti da je bodi-bilding više autorova lična nego opšteljudska fascinacija. Naime, u romanu Majkroserferi Koplandov junak kaže da će naši potomci, kad nakon hiljadu godina u iskopinama na tlu današnje Kalifornije naiđu na ostatke sala za fitnes, biti uvereni kako je ovo naše vreme bilo opsednuto spravama za mučenje. Bodi-bilding je za Koplanda, dakle, kulturni amblem supercivilizovanog društva kojim se sublimira opšteljudska potreba za samodisciplinom i narcizmom istovremeno.

Što se pak pušenja tiče, ono je danas tipično severnoamerička fascinacija, tačnije, loša navika kojoj se na pomenutom kontinentu loše piše; ali ono je i skup smešnih pokreta u ritualu čovekovog uživanja, jedan od malih principa zadovoljstva. Pisanje takođe ujedinjuje mučninu i želju - ono je strast, ali i sjajan kanal za neodoljivi poriv samopreispitivanja, kakvo je svim ostalim oblicima života na Zemlji apsolutno strano. Pisanje i samog Daglasa Koplanda čini `suviše ljudskim` jer artikuliše njegov napor da izrazi sveopšti Angst kraja milenijuma. Trajni egzistencijalni i kulturni šok koji živimo mora se, kao i vaskolike ljudske dileme, vratiti hartiji.

USPOMENE: Tako Koplandova treća knjiga (a prva zbirka priča) najavljuje povratak pisanju kao čovekovoj distinktivnoj odlici, kao ljudskom naporu artikulacije sebe i sveta. Život posle boga se, ipak, ne može čitati bez dodira sa slikom, sa dirljivo svedenim ilustracijama samog autora, jer se samo tako uspostavlja organska veza između osveštalih pitanja koja postavlja i bizarnih odgovora koje nudi. Pisac je lucidan i apsurdan, kako u svom viđenju sveta, tako i u izboru teme i ambijenta. Njegova vizura moguća je samo u svetu nemogućeg susreta civilizacije i divljine, na granici na kojoj se obreo ponovo oživljeni klasični junak pripovednog dela - junak koji nije zaboravio da ima srce, snove, a bogami, i strahove. Takav junak ima i uspomene, koje se neselektivno mešaju sa predosećanjima nuklearne katastrofe; za njega sunce nije izvor života i ljubavi kao za Ovidija i Petrarku, niti `dosadni matori ljubopitljivac` kao za Džona Dona. Ono je, kako naslov jedne Koplandove priče kaže, jednostavno - pogrešno.

Život posle boga je jedna od onih knjiga koje postaju `generacijske`. Ne zato što nudi rešenja, ne zato što u nedostatku utehe nudi bar empatiju, nego stoga što ne obećava ništa sem lepe priče
40.gif (3354 bytes)Junak Daglasa Koplanda kaže da se predeo najbolje utisne u sećanje kad ga pogledamo na trenutak, između dva duža žmurenja. Bljesak pogleda, koji omogućuje da se utisci najtrajnije pamte, sličan je bljesku nuklearne eksplozije koji uništava u trenutku. Ovaj čudni splet asocijacija pokazuje da je jedini način da se Kopland iščita prepuštanje sledu bljeskova. Od jedne epifanije do druge, od jedne džepne mudrosti do druge, Kopland u svetu postistorije i posttraumatske groznice ispisuje poentilističko viđenje sveta, sačinjeno od nuklearnih bljeskova malih ličnih spoznaja i malih ličnih katastrofa.

SMRT ILI ZABORAV: Jedan mali bljesak iz Života posle boga dirljivo svedoči o ljudskoj prirodi. Čovek koji čita sudbinu iz tarot karata kraj sebe drži natpis na kome stoji: `obećavam da vam neću reći da ćete umreti`. Ljudi, dakle, ne umeju da podnesu ni istinu ni izvesnost, iako baš za to dvoje celog života očajnički tragaju. Kopland tako neprijatna saznanja neće morati da nam kaže - dovoljno će biti da vidimo kako stanar oronulog samačkog hotela upija svaku reč istog tog proroka koji mu neće predvideti smrt. Ljudi se plaše smrti, ali kad biraju između nje i zaborava, izabraće smrt: o tome svedoči i pričica o princezi koju je otac naterao da popije napitak zaborava kako bi zaboravila svoju ljubav. Netom pošto je na silu ispila tečnost, uspela je da otrči do prozora i baci se u ambis, preduhitrila je zaborav tako što je ljubav odnela u smrt.

Život posle boga je jedna od onih knjiga koje postaju `generacijske`. Ne zato što nudi rešenja, ne zato što u nedostatku utehe nudi bar empatiju, nego stoga što ne obećava ništa sem lepe priče. Osam proza iz ove Koplandove slikovnice, na sredokraći zen-priče i male istorije ljudske nesreće, jesu pomalo bizarne, ali zasnovane na lepoj tradiciji `priča za laku noć` na koju nas je ovaj pisac u Generaciji X podsetio i navikao. Doduše, neki će se zapitati da li Kopland pripada i ovdašnjim generacijama, budući da neke njegove uspomene i fascinacije jedva da imaju veze sa nama. Ali to što mi ovde nikad nismo legli kanadske guske u kutiji od viskija `Džoni Voker` nije razlog da Koplanda ne prihvatimo kao našeg pisca. Jer, nije bitno šta pamtimo, bitno je da pamtimo - i onaj ko ne diže tegove, ne puši i ne piše ima uspomene, a to je za ovo malo života sasvim dovoljno."