ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1950
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Lu, Sjun, 1881-1936 = Lu, Xun, 1881-1936
Naslov Istinita istorija A-Keja i druge pripovetke / Lu Sin ; [prevela s ruskog Desanka Maksimović]
Ostali naslovi Istinita istorija A-Keja
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski, ruski
Godina 1950
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1950 (Beograd : `Vuk Karadžić`)
Fizički opis 127 str. ; 19 cm
Drugi autori - osoba Maksimović, Desanka, 1898-1993 (prevodilac)
Maksimović, Desanka, 1898-1993 (prevodilac)
Zbirka Savremena strana književnost
(Broš.)
Napomene Beleške o Lu Sinu ; Napomene: str. 113-127.

Lu Sjuen (pravim imenom Džou Šužen (Zhōu Shùrén; Šaosing, 25. septembar 1881 – Šangaj, 19. oktobar 1936), bio je jedan od najznačajnijih kineskih pisaca 20. veka i osnivače savremene kineske književnosti na govornom, narodnom jeziku, ali i klasičnom kineskom. Pisao je kratke priče, eseje i pesme, bavio se uredništvom, prevođenjem, književnom kritikom, dizajniranjem i dr. Njegova socijalna misao i kritika tradicionalnog društva ostavila je dubok trag u Kini 20. veka, naročito na Pokret 4. maja, a preko njega i na kineske komuniste pre stvaranja NR Kine. Sjuen je bio poznat prevodilac, koji je kineskoj javnosti prvi predstavio savremenu svetsku književnost.
Mladost
Rođen je u Šaosingu, u današnjoj provinciji Džeđang. Njegova porodica je pripadala višoj klasi, ali je bila osiromašena. Duga bolest i smrt njegovog oca podstakli su GA da studira zapadnu medicinu, jer je smatrao da kineska tradicionalna medicina nije uvek uspešna u lečenju bolesti i da se njome često bave šarlatani. Otišao je u Japan na Viši medicinski institut Tohoku u Sendaiju. Po povratku u Kinu 1909. godine, postao je predavač na Pekinškom univerzitetu i počeo je da piše. Prema sopstvenim rečima, spisateljsku karijeru je započeo osetivši da je važnije da izleči duše svojih sunarodnika nego njihova tela.
Prva dela
Maja 1918. godine prvi put je upotrebio svoj pseudonim i objavio prvu značajnu pripovetku na govornom kineskom jeziku – Dnevnik jednog ludaka, koja je postala jedno od njegovih najznačajnijih i najpoznatijih dela. U ovoj pripoveci prvi put je iskazao i svoju kritiku tradicionalnog kineskog društva, stvorivši jedno od glavnih dela na kojima počivaju temelji kineskog Pokreta 4. maja. Njegova druga najpoznatija pripovetka, Istinita priča o A Q objavljena je dvadesetih godina 20. veka.
Književni rad
Do svoje smrti 1936. godine objavio je dvadeset dve pripovetke u dve zbirke (Poziv na oružje i Stare priče prepričane), poemu u prozi Divlja trava, kao i mnogobrojne eseje i prevode (posebno je cenio Gogolja i prvi preveo Mrtve duše na kineski). Njegova dela sabrana su u preko dvadeset tomova.
Lu Sjuen je takođe bio urednik nekolikih levičarskih časopisa, od kojih je najznačajniji Nova omladina (kin: 新青年). Takođe, bio je jedan od prvih pristalica esperanto pokreta u Kini.
Iako je bio simpatizer kineskog komunističkog pokreta, nikada nije pristupio KPK. Zbog naklonosti komunistima, dela su mu bila zabranjena na Tajvanu do kraja osamdesetih godina.
Njegova dela su i danas veoma značajna i popularna, posebno među omladinom, a javljaju se i u japanskim srednjoškolskim udžbenicima.
Nasleđe
Nobelovac Kenzaburo Oe opisao je Lu Sjuena kao „najvećeg pisca Azije u 20. veku“. Ubrzo nakon Lu Sjuenove smrti, Mao Cedung ga je nazvao „svecem moderne Kine“, ali je njegovo nasleđe selektivno koristio da bi promovisao sopstvene političke ciljeve. Godine 1942, on je citirao Lua van konteksta kako bi rekao svojoj publici da bude „voljni vo“ kao što je bio Lu Sjuen, ali je piscima i umetnicima koji veruju u slobodu izražavanja rekao da, pošto su komunističke oblasti već oslobođene, ne moraju da budu kao Lu Sjuen. Nakon što je Narodna Republika Kina osnovana 1949. godine, teoretičari književnosti Komunističke partije prikazali su njegovo delo kao ortodoksne primere komunističke književnosti, ali su svi Luovi bliski učenici iz 1930-ih uklonjeni. Mao je priznao, da je Lu preživeo do 1950-ih, on bi „ili ćutao ili otišao u zatvor“.
Partijski lideri su ga prikazali kao „prikaz nacrta komunističke budućnosti“, a Mao Cedung ga je definisao kao „glavnog komandanta kineske kulturne revolucije“, iako se Lu nije pridružio partiji. Tokom 1920-ih i 1930-ih Lu Sjuen i njegovi savremenici su se često neformalno sastajali radi slobodnih intelektualnih diskusija, ali nakon osnivanja Narodne Republike 1949. partija je tražila veću kontrolu nad intelektualnim životom u Kini, a ova vrsta intelektualne nezavisnosti je često bila nasilno potisnuta.
Konačno, Lu Sjuenov satirični i ironični stil pisanja je bio obeshrabrivan, ismejavan, a zatim što je češće moguće uništavan. Godine 1942, Mao je napisao da „stil eseja ne bi trebalo da bude jednostavno kao Lu Sjuen. [U komunističkom društvu] možemo da vičemo iz sveg glasa i nemamo potrebu za prikrivenim i zaokruženim izrazima, koji su teški za da narod razume.“ Godine 2007, neka od njegovih mračnijih dela su uklonjena iz školskih udžbenika. Džulija Lovel, koja je prevodila Lu Sjuenovo pisanje, spekulisala je da je „možda to bio i pokušaj da se današnja omladina obeshrabri od Lu Sjuenovih nezgodnih navika da pronalazi greške.“
Tokom Kulturne revolucije, Komunistička partija je slavila Lu Sjuena kao jednog od očeva komunizma u Kini, ali je ironično potisnula samu intelektualnu kulturu i stil pisanja koje je on predstavljao. Neki od njegovih eseja i spisa sada su deo obaveznog nastavnog plana i programa za osnovnu i srednju školu u Kini.
Rad Lu Sjuena je takođe zadobio pažnju van Kine. Godine 1986, Fredrik Džejmson je citirao „Dnevnik ludaka“ kao „vrhunski primer“ forme „nacionalne alegorije“ koju poprima sva literatura Trećeg sveta. Glorija Dejvis upoređuje Lu Sjuena sa Ničeom, rekavši da su obojica bili „zarobljeni u izgradnji modernosti koja je fundamentalno problematična“. Prema Leonardo Vitorio Areni, Lu Sjuen gaji dvosmislen stav prema Ničeu, mešavinu privlačnosti i odbojnosti, potonje zbog Ničeovih neumerenosti u stilu i sadržaju.
Glavna književna nagrada u Kini, Književna nagrada Lu Sjuen nazvana je po njemu.
Po njemu je nazvan asteroid (233547) JR27 2007. godine.
Po njemu je nazvan krater na Merkuru.
Umetnik Ši Lu je usvojio drugu polovinu svog pseudonima zbog svog divljenja prema Lu Sjuenu.
Stil i misao
Lu Sjuen je bio svestran pisac. Pisao je koristeći i tradicionalne kineske konvencije i evropske književne forme iz 19. veka. Njegov stil je opisan u jednako širokom smislu, prenoseći i „saosećajnu angažovanost“ i „ironičnu odvojenost“ u različitim trenucima. Njegovi eseji su često veoma oštri u njegovim društvenim komentarima, a u njegovim pričama zbog vladanja narodnim jezikom i tonom neka od njegovih književnih dela (poput „Istinite priče o Ah Ku“) teško mogu da se prenesu kroz prevod. U njima on često gazi tanku liniju između kritikovanja gluposti svojih likova i saosećanja sa samim tim glupostima. Lu Sjuen je bio majstor ironije i satire (kao što se može videti u „Istinskoj priči o Ah Ku“), a ipak je mogao da piše impresivno direktnu prozu („Moj stari dom“, „Mali incident“).
Lu Sjuen je smatrao da je Sinhajska revolucija 1911. bila neuspeh. On je 1925. izneo mišljenje: „Osećam da je takozvana Republika Kina prestala da postoji. Osećam da sam, pre revolucije, bio rob, ali ubrzo nakon revolucije, bio sam prevaren od strane robova i postao sam njihov rob.` Čak je preporučio svojim čitaocima da obrate pažnju na kritiku kineske kulture u Kineskim karakteristikama od strane misionarskog pisca Artura Smita. Njegovo razočaranje u politiku dovelo ga je do zaključka 1927. da „revolucionarna književnost“ sama po sebi ne može doneti korenite promene. Umesto toga, „revolucionari“ su morali da vode revoluciju koristeći silu. Na kraju je doživeo duboko razočaranje novom nacionalističkom vladom, koju je smatrao neefikasnom, pa čak i štetnom za Kinu.

MG P33 (N)