ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1986
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Zoščenko, Mihail Mihaijlovič, 1894-1958 = Zoщenko, Mihail Mihaйlovič, 1894-1958
Naslov Aristokratkinja i druge priče / Mihail Zoščenko ; izbor i prevod Miloš Dobrić ; pogovor Brana Crnčević]
Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1986
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1986 (Beograd : `Slobodan Jović`)
Fizički opis 210 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Dobrić, Miloš, prevodilac = Dobrić, Miloš, prevodilac
Crnčević, Branislav, 1933-2011 = Crnčević, Branislav, 1933-2011
Zbirka Reč i misao / [Rad, Beograd]. Nova serija ; 391
(Karton)
Napomene Tiraž 10.000
Serapianov brat Mihail Zoščenko: str. 205-208.

MIHAIL ZOŠČENKO

(1895-1958)
O SEBI

Rodio sam se u Lenjingradu (Peterburgu) 1895. godine. Sad mi je 37 godina.
Otac mi je Ukrajinac (poltavska gubernija), slikar. Plemić.
Umro je rano – sa četrdeset i nešto godina. Bio je talentovan slikar – peredvižnik. Njegove slike se i sada nalaze u Tretjakovskoj galeriji, u Akademiji lepih umetnosti i u Muzeju revolucije. (Otac je bio u socijaldemokratskoj partiji.)
Majka mi je Ruskinja. U mladosti je bila glumica.
Završio sam gimnaziju u Lenjingradu. Vrlo slabo sam učio. Naročito ruski jezik – na maturskom ispitu dobio sam jedinicu iz pismenog sastava (tema sastava je bila o Turgenjevljevim junakinjama). Taj neuspeh iz ruskog jezika sada mi je time čudniji jer sam ja već tada želeo da budem pisac i pisao za sebe priče i stihove.
Pre iz besa nego iz očajanja, pokušao sam da okončam sebi život.
U jesen 1913. godine upisao sam se na univerzitet – na pravni fakultet.
Imao sam tada osamnaest godina.
Godinu dana sam proveo na univerzitetu, ali me studije gotovo nisu interesovale. Položio sam minimum – jedan ispit iz rimskog prava. I skoro sve dane provodio u kabinetu fizike, slušajući predavanja profesora Hvolsona.
U proleće 1914. godine bez novca sam otputovao na Kavkaz i tamo se zaposlio na železnici kao kontrolor vozova (na liniji Kislovodsk – Mineralne vode). Tamo sam davao i časove.
U jesen, početkom rata, vratio sam se u Lenjingrad i umesto na univerzitet, odslušavši ubrzane vojne kurseve, otišao kao zastavnik na front.
Koliko se sećam, nisam bio patriotski nastrojen – nego prosto nisam mogao da sedim na jednom mestu zbog sklonosti ka hipohondriji i melanholiji.
Osim toga, bio sam udaljen s univerziteta zbog neplaćanja školarine.
Do pred samu revoluciju, bio sam na frontu u Kavkaskoj grenadinskoj diviziji. Na nemačkom frontu, komandujući bataljonom, bio sam ranjen i otrovan gasovima.
U vreme februarske revolucije vratio sam se u Lenjingrad. Pod Privremenom vladom bio sam određen za načelnika pošta i telegrafa i za upravitelja Glavne pošte.
U septembru 1917. godine otputovao sam na službeni put u Arhangelsk. Tamo sam bio ađutant arhangelskog odreda i sekretar pukovskog suda.
Nekoliko nedelja pre dolaska Engleza ponovo sam otišao u Lenjingrad. U jednom trenutku sam hteo da iz Arhangelska otputujem u inostranstvo. Ponuđeno mi je mesto na ledolomcu. Jedna Francuskinja koja je u mene bila zaljubljena nabavila mi je u francuskoj ambasadi pasoš stranog državljanina.
Međutim, u poslednjem trenutku sam se predomislio. Malo pre zauzimanja Arhangelska uspeo sam da odem za Lenjingrad.
U julu 1918. godine stupio sam u pograničnu stražu. Najpre sam služio u Streljni a zatim u Kronštatu. Iz pogranične straže premešten sam kao dobrovoljac u Crvenu armiju i u novembru 1918. godine upućen na Narvski front.
U Crvenoj armiji sam bio komandir mitraljeske čete a zatim pukovski ađutant.
Ja nisam komunista. I u Crvenu armiju sam otišao da se borim protiv plemstva i spahija – protiv sredine koju sam prilično dobro poznavao.
Proveo sam na frontu pola godine i zbog bolesti srca (mana koju sam zaradio posle trovanja gasovima u nemačkom ratu) demobilisan.
Posle toga promenio sam deset ili dvanaest profesija pre nego što sam se dočepao svoje sadašnje profesije.
Bio sam policajac u Lenjingradu.
Bio sam instruktor za gajenje kunića i živine (u smolenskoj guberniji, grad Krasni, sovhoz Manjkovo). Bio sam stariji milicioner u Ligovu.
Izučavao sam dva zanata – obućarski i stolarski. I čak sam radio u obućarskoj radionici na Vasiljevskom ostrvu (u 2. ulici preko puta Akademije lepih umetnosti).
Tamo sam se, radeći u radionici, prvi put sreo sa piscem. To je bio N. Šebujev – u svoje vreme redaktor „Biča“. On je doneo čizme na popravku i sećam se, s radoznalošću razgovarao sa mnom, čudeći se znanju obućara.
Poslednja moja profesija pre spisateljske bio je kancelarijski posao. Bio sam pisar a zatim pomoćnik knjigovođe u Lenjingradskoj vojnoj luci.
Kasnije na poslu, napisao sam svoje prve priče i izdao prvu knjigu bez prezimena na koricama – „Priče Nazara Sinebrjuhova“. Baš tada sam postao član grupacije pisaca „Serapionova braća“.
Prve moje priče došle su do Gorkog. Gorki me pozvao kod sebe, opravdano iskritikovao i pomogao mi materijalno, a takođe mi izdejstvovao akademsko sledovanje. Otada je počela moja literarna sudbina. I otada se gasi raznolikost mog života.
Skoro petnaest godina se bavim književnošću.
O čemu i za koga sam pisao?
To su pitanja koja interesuju kritiku.
Postoji mišljenje da pišem o malograđanima. Međutim, veoma često mi kažu: „Zar vi ne grešite u svom radu? Pa kod nas nema malograđanštine kao posebne klase, kao posebnog sloja. Za nas nije karakteristična ta čemerna kategorija ljudi. Zbog tega vi opisujete malograđanštinu i zaostajete za svremenim tipom i tempom života?“
Greške nema. Ja pišem o malograđanštini. Da, kod nas nema malograđanstva kao klase, ali ja ponajčešće pravim zbirni tip. U svakom od nas postoje ove ili one crte i malograđanina i posednika i gramzivca. Ja objedinjujem te karakteristične, često prikrivene crte u jednom junaku i tada nam taj junak postaje poznat i negde viđen.
Ja pišem o malograđanštini i smatram da će tog materijala biti dovoljno sve dok živim.
Za koga ja pišem?
Ja pišem, ja, u svakom slučaju, težim da pišem za masovnog sovjetskog čitaoca.
Sva teškoća mog rada svela se uglavnom na to da se naučim da pišem tako da sva moja dela budu svima razumljiva. Radi toga sam morao mnogo da radim na jeziku. Moj jezik, zbog kojeg su me mnogo (zaludu) kritikovali, bio je uslovan, tačnije zbiran (isto tako kao i tip). Malo sam izmenio i pojednostavio sintaksu i uprostio kompoziciju priče. To mi je omogućilo da budem razumljiv onim čitaocima koje nije zanimala književnost. Malo sam pojednostavio formu priče (infantilizam), koristeći se potcenjenom formom i tradicijama književnosti za decu.
Usled toga, moj rad se malo cenio tokom mnogih godina. I tokom mnogih godina, ja nisam dospevao čak ni u spiskova osrednjih pisaca, ali me to nikad nije žalostilo i nikada nisam radio da bih udovoljio svom ponosu i taštini.

(iz knjige Vraćanje mladosti, 1933)
preveo s ruskog Miloš Dobrić
izvornik
Aristokratkinja, izabrane priče, Rad, 1986.
MG97