Godina izdanja: 2020
ISBN: 978-86-7931-772-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

ГОРДИЋ, Славко, 1941-
После руба / Славко Гордић. - Нови Сад : Културни центар Новог Сада, 2020 (Нови Сад : Сајнос). - 79 стр. ; 19 cm. - (Едиција Џепни анаграм)
Стр. 67-79: Средишта Славка Гордића / Ђорђе Деспић.

СЛАВКО ГОРДИЋ (1941, Дабрица, Херцеговина). Пише прозу, књижевну критику и есејистику. Књиге прозе: Врховни силник (1975), Друго лице (1998), Опит (2004), Руб (2010). Књиге есеја, критика и студија: У видику стиха (1978), Слагање времена (1983), Примарно и нијанса (1985), Поезија и окружје (1988), Образац и чин – огледи о роману (1995), Певач Бошка Петровића (1998), Огледи о Вељку Петровићу (2000), Главни посао (2002), Профили и ситуације (2004), Савременост и наслеђе (2006), Размена дарова (2006), Критичке разгледнице (2008), Трагања и сведочења (2011), Огледи о Иви Андрићу (2013) Сродства и раздаљине (2014), Осматрачница – књижевне и опште теме (2016). Приредио је изабране песме Миодрага Павловића (1978), Стевана Тонтића (1995), Јована Јовановића Змаја (2003), изабране приповетке Вељка Петровића (2000), изабрана дела Вељка Петровића (2003), приповедачко-романсијерски сегмент изабраних дела Милана Кашанина (2003) и четири књиге изабраних дела Иве Андрића (2010–2019).
Поједини есејистичко-критички текстови су му превођени на немачки, пољски, мађарски, словачки, словеначки, француски и енглески. Добио је Награду Друштва књижевника Војводине за најбољу књигу године, као и награде „Лаза Костић“, „Ђорђе Јовановић“ и „Сретен Марић“. Добитник је Новембарске повеље Новог Сада, Награде за животно дело Друштва књижевника Војводине и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.
Био је дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду, до 2009. године, и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (1992–2004). Сада је професор емеритус Универзитета у Новом Саду.

Ово је фрагментарна рефлексивна проза, чије се кратке форме нижу без неке композиционе законитости, и део су једне игриве и слободно уређене структуре. Може се рећи, без пренагљивања, да Гордићеве странице одликује мудрост која долази с богатим животним искуством, при чему је важно да се нагласи да то није хладна, рационална опсервација живота и света, већ пулсирајућа мисао која се не одриче ни емотивног ни спиритуалног у својој артикулацији. [...] Осим што су фрагменти, за Гордићев дискурс може се рећи и да потпада под форму микроесеја, и по обиму и по захватању, или што би рекао Монтењ – помало од свачега, и ништа од целине света. Али управо та кратка форма, прегнантна дубоким увидима и са снагом луцидних максима, омогућава ону упечатљивост и продужено дејство ових страница јер, сетимо се Пјера Бартоа, „само оно што је фрагментарно, само заметак и почетак живе даље“ [...] На овим страницама одвија се једна драма распетости људског бића „између хибриса и антихибриса“, жудње и аскезе, између два степена крајности којима се човек неретко руководи, и које су, под претпоставком апсолутне истрајности, подједнако погубне. Гордићев јунак непрестано сведочи о тој драми која се одвија унутар његовог бића, али и између егзистенцијалног и спиритуалног, појединачног и универзалног, разума и вере, личне слободе и јавне одговорности, еротског и продуховљеног, жудње и контемплације, горчине и усхићености, сећања и заборава, запитаности и спознаје, зебње и олакшања – и то су само неке од опречних а упарених координата Гордићевог узбудљивог писма.