pregleda

MOJE BELESKE - Leonid Andrejev


Cena:
100 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Beograd-Palilula,
Beograd-Palilula
Prodavac

Arija (2588)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3972

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdaje SLOVO LUBVE Beograd

. Izgleda da je i devojka osetila isto: i ona je ćutke, sa čuđenjem posmatrala njega i sebe, sebe i njega; pokušala je da zažmiri, ali ogledalo nije odgovorilo na taj laki pokret, već je i dalje s naporom i uporno nastavljalo da ocrtava crni skamenjeni par. I da li se to devojci učinilo lepo ili ju je podsetilo na nešto intimno, pomalo tužno – tek ona se tiho osmehnu i ovlaš steže njegovu čvrsto povijenu ruku.
- Kakav par! – reče zamišljeno i odnekud joj krupne, crne i sjajne trepavice s fino izvijenim krajevima namah postadoše upadljivije.
Ali on ne odgovori, već produži odlučnim korakom, vukući devojku čije su visoke, francuske potpetice odsečno lupkale po parketu. Išli su hodnikom pokraj, po običaju, mračnih i tesnih sobičaka sa otvorenim vratima, i ušli u jednu sobu, na čijim vratima je neveštim rukopisom bilo napisano “Ljuba”.
- Pa, Ljubo – reče on, osvrćući se i naviknutim pokretom trljajući ruke kao da ih brižljivo pere u hladnoj vodi – treba li vina ili nečeg drugog? Možda voća?
- Voće je kod nas skupo.
- Nije važno. A pijete li vino?
Zaboravio se i rekao joj “vi”, pa iako je to primetio, nije se popravio: bilo je nečega u njenom maločašnjem stisku posle čega nije više želeo da joj govori “ti”, da izigrava ljubaznost i da se pretvara. Kao da je i ona osetila isto; pogledala ga je netremice i, posle kraće pauze, odgovorila neodlučnim glasom, ali se to nije ticalo smisla izgovorenih reči:
- Da, pijem. Stanite, ja ću. Od voća ću kazati da donesu samo dve kruške i dve jabuke. Hoće li vam biti dovoljno?
I ona je sada govorila „vi“, i u tonu kojim je izgovarala tu reč odjekivala je ista neodlučnost, lako kolebanje, pitanje. Ali on na to ne obrati pažnju, već, pošto je ostao sam, stade da na brzinu, ali svestrano, razgleda sobe. Proveri kako se zaključavaju vrata – zaključavala su se dobro, rezom i ključem; priđe prozoru, otvori oba krila – bilo je visoko, na drugom spratu, a sobe su gledale u dvorište. Namršti se i zavrte glavom. Onda proveri svetlost: bile su dve sijalice, i kada se gornja gasila, palila se druga kraj kreveta pod crvenim abažurom – kao u svim pristojnim hotelima.
Ali krevet!...
Obišao ga je, opipao zadignuti jorgan i, obuzet iznenadnom željom da se ludira, radujući se snu što mu je predstojao, dečački zgrči lice, napući usne i razrogači oči, izražavajući time krajnje čuđenje. Ali istog časa se uozbilji, sede i klonulo stade da čeka da se Ljuba vrati. Hteo je da misli na četvrtak, na to da je sad u javnoj kući, ali su mu misli otkazivale poslušnost, pokazivale zube, bole oči. To je počeo da se ljuti uvređeni san. Tako nežan tamo, na ulici, sada on nije milovao lice dlakavim čupavim dlanom, već je sputavao ruke i noge, razapinjao telo kao da namerava da ga rastrgne. Najednom poče da zeva, svesrdno, do suza. Izvuče brauning, tri rezervna šaržera s mecima i besno dunu u cev kao u ključ – sve je bilo u redu i ludo mu se spavalo.
Kada su donešeni vino i voće i stigla Ljuba koja se zbog nečeg zadržala, on zaključa vrata – najpre samo rezom – i reče:
- Pa... pijte, Ljubo. Poslužite se.
- A vi? – iznenadi se devojka i pogleda ga popreko.
- Ja ću posle. Znate, dve noći sam lumpovao, ni oka nisam sklopio i sada... – on strahovito zevnu, iskrivivši vilice.
- I?
- Brzo ću. Samo jedan sat... Brzo će proći. Nalijte sebi, molim vas, ne ustručavajte se. Probajte i voće. Zašto ste tako malo uzeli?
- A mogu li da odem u salu? Tamo će uskoro početi muzika.
To je bilo nezgodno. Počeće o njemu, čudnom posetiocu koji je legao da spava, da pričaju, da se dosećaju – to je bilo nezgodno. I za trenutak odagnavši nagon za zevanjem od koga su mu se vilice već stezale, zamoli uzdržanim i ozbiljnim glasom:
- Ne. Molim vas, Ljubo, da ostanete ovde. Znate, ja ne volim da sam spavam u sobi. To je, naravno, hir, ali vi ćete mi oprostiti...
- Neka, ne mari. Kad ste već platili...
- Da, da – pocrvene on treći put. – Naravno. Ali nije stvar u tome. I ... ako baš hoćete... Možete i vi da legnete. Ostaviću vam mesto. Samo, molio bih vas da legnete uza zid. Ne smeta vam to?
- Ne, meni se ne spava. Posedeću tu.
- Uzmite nešto za čitanje.
- Ovde nema knjiga.
- Hoćete današnje novine? Imam ih, izvolite. Ima u njima zanimljivih stvari.
- Hvala, neću.
- Kako vam volja. A ja bih, ako dopustite... – i on dvaput okrenu ključ u bravi i stavi ga u džep, ne zapazivši čudan pogled kojim je devojka ispratila njegove pokrete. I uopšte čitav taj učtiv, pristojan razgovor, tako besmislen na nesrećnom mestu gde se sam vazduh zgušnjavao i tamneo od alkoholnih isparenja i psovki, činio mu se potpuno prirodan i jednostavan, i sasvim ubedljiv. Isto tako učtivo, kao da se vozi čamcem s gospođicama, on ovlaš razgrnu skutove kaputa i upita:
- Dozvoljavate li mi da svučem kaput?
Devojka se lako namršti.
- Izvolite. Ta vi ste... – ali ne dovrši.
- Mogu li i prsluk? Veoma je tesan.
Devojka ne odgovori i neprimetno sleže ramenima.
- Ovde je novčanik, s novcem. Budite dobri pa ga sklonite kod sebe.
- Bolje da ga odnesete u kancelariju. Kod nas svi predaju novac u kancelariju.
- Zbog čega? – ali pogleda devojku i zbunjeno odstrani pogled. – Ah, da, da. Koješta.
- A znate li koliko imate novca u novčaniku? Dešava se da neki ne znaju, a posle...
- Znam, znam. I šta imate od toga...
I leže, učtivo ostavivši mesto uza zid. I umilni san, osmehnuvši se od svega srca, svojim dlakavim obrazom dotače njegov obraz – najpre jedan, pa drugi – zagrli ga nežno, zagolica njegova kolena i utihnu od miline, klonuvši mekom, paperjastom glavom na njegove grudi. On se nasmeja.
- Što se smejete? – osmehnu se devojka preko volje.
- Tako. Lepo mi je. Jastuci su vam tako meki! Sad možemo i da razgovaramo. Zašto ne pijete?
- A smem li da svučem bluzu? Dozvoljavate? I tako ću dugo morati da sedim! – u njenom glasu se nazirao laki podsmeh. Ali susrevši se s njegovim pogledom koji je ulivao poverenje s njegovim predusetljivim : “naravno, samo izvolite!”, objasni jednostavno i ozbiljno: “Steznik mi je jako zategnut, pa ostaju brazde po telu.”
- Naravno, naravno, samo izvolite.
On blago odvrati pogled i opet pocrvene. I možda zbog toga što su mu usled neispavanosti misli bile pometene ili je sa svojih dvadeset šest godina odista bio naivan – tek to “izvolite samo” učini mu se prirodno u kući gde je sve bilo dozvoljeno i niko ni od koga nije tražio dozvolu.
Čulo se kako šušti svila i pucketa dugmad što se raskopčavala. Zatim pitanje:
- Da niste pisac?
- Šta? Pisac? Ne, nisam pisac. A zašto pitate ? Volite li pisce ?
- Ne. Ne volim ih.
- Zbog čega? Oni su ljudi...- on sa uživanjem istrajno zevnu – kao i svi drugi.
- A kako vam je ime?
Ćutanje i sanjivi odgovor.
- Ime mi je I... ne, Petar. Petar.
I novo pitanje:
- A ko ste vi? Ko ste vi u stvari?
Devojka je pitala tiho, ali obazrivo i odlučno, i njen glas je odavao utisak da se namah čitavim telom primakla čoveku koji je ležao. Ali je on više nije čuo, padao je u san. Za trenutak je planula misao što se lagano gasila i jednom slikom, u kojoj su se vreme i prostor slili u šarenu gomilu senki , mraka i svetlosti, kretanja i mirovanja, ljudi i beskrajnih ulica i točkova što su se okretali u beskraj, ocrtala ta dva dana i dve noći pomahnitale hajke. I najednom sve to utihnu, izgubi sjaj, iščeze – i u nežnom polumraku, u dubokoj tišini pojavi se jedna sala u galeriji slika, gde je predhodnog dana za čitava dva sata našao utočište od agenata. Kao sedi on na neobično mekom divanu presvučenom crvenom kadifom i netremice posmatra neku veliku, crnu sliku ; i takav mir struji iz te stare, crne, ispucale slike, i tako se oči odmaraju, i misli su tako meko uljuškane da on namah, već padajući u san, poče da se opire snu, zbog nečega ga se uplaši kao uznemirenja čiji je uzrok nepoznat.
Ali u sali zasvira muzika, stadoše skakutati gurkajući se kratki, učestali zvuci s ćelavim glavicama, i on pomisli: `sad mogu da spavam` – i istog časa utonu u dubok san. Pobedonosno pisnu dragi, čupavi san, strasno ga zagrli – i u dubokoj tišini, pritajena daha, oni poleteše u providni bezdan što je iščezavao.

Tako je odspavao sat-dva, nauznak, u učtivoj pozi koju je zauzeo pre nego što će zaspati ; i desna ruka mu se nalazila u džepu, gde su bili ključ i revolver. A ona , devojka obnaženih ruku i vrata, sedela je preko puta njega, pušila, lagano ispijala konjak i posmatrala ga kao skamenjena ; s vremena na vreme, da bi ga bolje osmotrila, ispružala je tanak, gibak vrat i tada su joj se na krajevima usana pojavljivale dve duboke, zategnute brazde. On je zaboravio da ugasi gornju sijalicu i na njenoj jakoj svetlosti nije izgledao ni mlad, ni star, ni dalek, ni blizak, već sav nekako nepoznat : nepoznati obrazi, nepoznat nos, povijen kao ptičji kljun, nepoznato ujednačeno, duboko, snažno disanje. Gusta crna kosa bila je podšišana kratko, vojnički ; i na levoj slepoočnici, tik uz oko, imao je majušni beličasti ožiljak od nekog starog udarca. Oko vrata nije nosio krst.
Muzika u sali se čas gubila, čas ponovo oživljavala zvucima klavirskih dirki i violine, pesmom i batom nogu plesača, a ona je jednako sedela, pušila i posmatrala čoveka koji je spavao. Pažljivo, ispružena vrata, razgledala je njegovu levu ruku, koja je ležala na grudima : činilo se da vrlo široki dlan s krupnim mirnim prstima poput nekog tereta pritiska grudi i izaziva bol ; stoga devojka opreznim pokretom odmače ruku i postavi je uz telo. Onda naglo ustade i snažno, kao da želi da slomi šiljak gasne lampe, ugasi gornju sijalicu i upali donju, ispod crvenog abažura.
Ali on se ni tada ne pomače, i njegovo zarumenjeno lice ostade i dalje nepoznato, izazivajući strah svojom skamenjenošću i mirnoćom. I okrenuvši se i obuhvativši kolena obnaženim rukama što su se nežno rumenele, devojka zabaci glavu i, nepomična, uperi u tavanicu crne ponore skamenjenih očiju. I u zubima joj se skameni, čvrsto stisnuta, nedopušena i ugašena cigareta.

Knjiga je u solidnom stanju
Tvrd povez 196.strana - ima posvetu

Možete pogledati ostale naslove koje prodajemo na https://www.kupindo.com/Clan/Arija/SpisakPredmeta

- Ako kojim slučajem, predmet koji prodajem vam hitno treba.

- Molim vas da prvo pošaljete poruku sa pitanjem jesam li u mogućnosti da vam izadjem u susret.

- Jer mi je ovo više hobi nego posao.

- Zaposlen sam i imam svoje obaveze. Ali ću uvek gledati da nadjem povoljno rešenje koje uključuje i moje mušterije i mene. Hvala !!!

- Lično preuzimanje jedino na mojoj adresi u Višnjici. Radnim danima posle 16 h.

- Pošta - tiskovina

- Postexpres

- Plaćanje iz inostranstva samo preko Western Uniona, posle uplate i
preuzimanja novca šaljem paket. Nikako pre.

- Na iznos od 2500 dinara imate popust od 5 posto

- Na iznos od 5000 dinara imate popust od 10 posto

- Za iznos od 4000 dinara dostava na kućnu adresu na teritoriji Beograda

- Moguć je dogovor oko cene predmeta, slobodno dajte vašu ponudu za neki predmet ako vas interesuje.

- Jako su bitni rokovi koje je Limundo tim propisao. Stoga poštujmo iste.
Posle rokova ispoštovanih ili neispoštovanih slede ocene, pozitivne i
negativne.

- Za iznos od preko 2000 dinara je besplatna poštarina na teritoriji
Srbije.

- Slobodno napomenite neke svoje predloge kako bi mi pomogli da
unapredimo saradnju i uz njih poboljšam prodaju.

- Pitajte za preporuku ako tražite neki naslov iz odrednjeog žanra a niste
sigurni šta želite da čitate. Ja sam tu uvek da vam preporučim neki
zanimljiv naslov.

- Srećna kupovina

Predmet: 60548601
Izdaje SLOVO LUBVE Beograd

. Izgleda da je i devojka osetila isto: i ona je ćutke, sa čuđenjem posmatrala njega i sebe, sebe i njega; pokušala je da zažmiri, ali ogledalo nije odgovorilo na taj laki pokret, već je i dalje s naporom i uporno nastavljalo da ocrtava crni skamenjeni par. I da li se to devojci učinilo lepo ili ju je podsetilo na nešto intimno, pomalo tužno – tek ona se tiho osmehnu i ovlaš steže njegovu čvrsto povijenu ruku.
- Kakav par! – reče zamišljeno i odnekud joj krupne, crne i sjajne trepavice s fino izvijenim krajevima namah postadoše upadljivije.
Ali on ne odgovori, već produži odlučnim korakom, vukući devojku čije su visoke, francuske potpetice odsečno lupkale po parketu. Išli su hodnikom pokraj, po običaju, mračnih i tesnih sobičaka sa otvorenim vratima, i ušli u jednu sobu, na čijim vratima je neveštim rukopisom bilo napisano “Ljuba”.
- Pa, Ljubo – reče on, osvrćući se i naviknutim pokretom trljajući ruke kao da ih brižljivo pere u hladnoj vodi – treba li vina ili nečeg drugog? Možda voća?
- Voće je kod nas skupo.
- Nije važno. A pijete li vino?
Zaboravio se i rekao joj “vi”, pa iako je to primetio, nije se popravio: bilo je nečega u njenom maločašnjem stisku posle čega nije više želeo da joj govori “ti”, da izigrava ljubaznost i da se pretvara. Kao da je i ona osetila isto; pogledala ga je netremice i, posle kraće pauze, odgovorila neodlučnim glasom, ali se to nije ticalo smisla izgovorenih reči:
- Da, pijem. Stanite, ja ću. Od voća ću kazati da donesu samo dve kruške i dve jabuke. Hoće li vam biti dovoljno?
I ona je sada govorila „vi“, i u tonu kojim je izgovarala tu reč odjekivala je ista neodlučnost, lako kolebanje, pitanje. Ali on na to ne obrati pažnju, već, pošto je ostao sam, stade da na brzinu, ali svestrano, razgleda sobe. Proveri kako se zaključavaju vrata – zaključavala su se dobro, rezom i ključem; priđe prozoru, otvori oba krila – bilo je visoko, na drugom spratu, a sobe su gledale u dvorište. Namršti se i zavrte glavom. Onda proveri svetlost: bile su dve sijalice, i kada se gornja gasila, palila se druga kraj kreveta pod crvenim abažurom – kao u svim pristojnim hotelima.
Ali krevet!...
Obišao ga je, opipao zadignuti jorgan i, obuzet iznenadnom željom da se ludira, radujući se snu što mu je predstojao, dečački zgrči lice, napući usne i razrogači oči, izražavajući time krajnje čuđenje. Ali istog časa se uozbilji, sede i klonulo stade da čeka da se Ljuba vrati. Hteo je da misli na četvrtak, na to da je sad u javnoj kući, ali su mu misli otkazivale poslušnost, pokazivale zube, bole oči. To je počeo da se ljuti uvređeni san. Tako nežan tamo, na ulici, sada on nije milovao lice dlakavim čupavim dlanom, već je sputavao ruke i noge, razapinjao telo kao da namerava da ga rastrgne. Najednom poče da zeva, svesrdno, do suza. Izvuče brauning, tri rezervna šaržera s mecima i besno dunu u cev kao u ključ – sve je bilo u redu i ludo mu se spavalo.
Kada su donešeni vino i voće i stigla Ljuba koja se zbog nečeg zadržala, on zaključa vrata – najpre samo rezom – i reče:
- Pa... pijte, Ljubo. Poslužite se.
- A vi? – iznenadi se devojka i pogleda ga popreko.
- Ja ću posle. Znate, dve noći sam lumpovao, ni oka nisam sklopio i sada... – on strahovito zevnu, iskrivivši vilice.
- I?
- Brzo ću. Samo jedan sat... Brzo će proći. Nalijte sebi, molim vas, ne ustručavajte se. Probajte i voće. Zašto ste tako malo uzeli?
- A mogu li da odem u salu? Tamo će uskoro početi muzika.
To je bilo nezgodno. Počeće o njemu, čudnom posetiocu koji je legao da spava, da pričaju, da se dosećaju – to je bilo nezgodno. I za trenutak odagnavši nagon za zevanjem od koga su mu se vilice već stezale, zamoli uzdržanim i ozbiljnim glasom:
- Ne. Molim vas, Ljubo, da ostanete ovde. Znate, ja ne volim da sam spavam u sobi. To je, naravno, hir, ali vi ćete mi oprostiti...
- Neka, ne mari. Kad ste već platili...
- Da, da – pocrvene on treći put. – Naravno. Ali nije stvar u tome. I ... ako baš hoćete... Možete i vi da legnete. Ostaviću vam mesto. Samo, molio bih vas da legnete uza zid. Ne smeta vam to?
- Ne, meni se ne spava. Posedeću tu.
- Uzmite nešto za čitanje.
- Ovde nema knjiga.
- Hoćete današnje novine? Imam ih, izvolite. Ima u njima zanimljivih stvari.
- Hvala, neću.
- Kako vam volja. A ja bih, ako dopustite... – i on dvaput okrenu ključ u bravi i stavi ga u džep, ne zapazivši čudan pogled kojim je devojka ispratila njegove pokrete. I uopšte čitav taj učtiv, pristojan razgovor, tako besmislen na nesrećnom mestu gde se sam vazduh zgušnjavao i tamneo od alkoholnih isparenja i psovki, činio mu se potpuno prirodan i jednostavan, i sasvim ubedljiv. Isto tako učtivo, kao da se vozi čamcem s gospođicama, on ovlaš razgrnu skutove kaputa i upita:
- Dozvoljavate li mi da svučem kaput?
Devojka se lako namršti.
- Izvolite. Ta vi ste... – ali ne dovrši.
- Mogu li i prsluk? Veoma je tesan.
Devojka ne odgovori i neprimetno sleže ramenima.
- Ovde je novčanik, s novcem. Budite dobri pa ga sklonite kod sebe.
- Bolje da ga odnesete u kancelariju. Kod nas svi predaju novac u kancelariju.
- Zbog čega? – ali pogleda devojku i zbunjeno odstrani pogled. – Ah, da, da. Koješta.
- A znate li koliko imate novca u novčaniku? Dešava se da neki ne znaju, a posle...
- Znam, znam. I šta imate od toga...
I leže, učtivo ostavivši mesto uza zid. I umilni san, osmehnuvši se od svega srca, svojim dlakavim obrazom dotače njegov obraz – najpre jedan, pa drugi – zagrli ga nežno, zagolica njegova kolena i utihnu od miline, klonuvši mekom, paperjastom glavom na njegove grudi. On se nasmeja.
- Što se smejete? – osmehnu se devojka preko volje.
- Tako. Lepo mi je. Jastuci su vam tako meki! Sad možemo i da razgovaramo. Zašto ne pijete?
- A smem li da svučem bluzu? Dozvoljavate? I tako ću dugo morati da sedim! – u njenom glasu se nazirao laki podsmeh. Ali susrevši se s njegovim pogledom koji je ulivao poverenje s njegovim predusetljivim : “naravno, samo izvolite!”, objasni jednostavno i ozbiljno: “Steznik mi je jako zategnut, pa ostaju brazde po telu.”
- Naravno, naravno, samo izvolite.
On blago odvrati pogled i opet pocrvene. I možda zbog toga što su mu usled neispavanosti misli bile pometene ili je sa svojih dvadeset šest godina odista bio naivan – tek to “izvolite samo” učini mu se prirodno u kući gde je sve bilo dozvoljeno i niko ni od koga nije tražio dozvolu.
Čulo se kako šušti svila i pucketa dugmad što se raskopčavala. Zatim pitanje:
- Da niste pisac?
- Šta? Pisac? Ne, nisam pisac. A zašto pitate ? Volite li pisce ?
- Ne. Ne volim ih.
- Zbog čega? Oni su ljudi...- on sa uživanjem istrajno zevnu – kao i svi drugi.
- A kako vam je ime?
Ćutanje i sanjivi odgovor.
- Ime mi je I... ne, Petar. Petar.
I novo pitanje:
- A ko ste vi? Ko ste vi u stvari?
Devojka je pitala tiho, ali obazrivo i odlučno, i njen glas je odavao utisak da se namah čitavim telom primakla čoveku koji je ležao. Ali je on više nije čuo, padao je u san. Za trenutak je planula misao što se lagano gasila i jednom slikom, u kojoj su se vreme i prostor slili u šarenu gomilu senki , mraka i svetlosti, kretanja i mirovanja, ljudi i beskrajnih ulica i točkova što su se okretali u beskraj, ocrtala ta dva dana i dve noći pomahnitale hajke. I najednom sve to utihnu, izgubi sjaj, iščeze – i u nežnom polumraku, u dubokoj tišini pojavi se jedna sala u galeriji slika, gde je predhodnog dana za čitava dva sata našao utočište od agenata. Kao sedi on na neobično mekom divanu presvučenom crvenom kadifom i netremice posmatra neku veliku, crnu sliku ; i takav mir struji iz te stare, crne, ispucale slike, i tako se oči odmaraju, i misli su tako meko uljuškane da on namah, već padajući u san, poče da se opire snu, zbog nečega ga se uplaši kao uznemirenja čiji je uzrok nepoznat.
Ali u sali zasvira muzika, stadoše skakutati gurkajući se kratki, učestali zvuci s ćelavim glavicama, i on pomisli: `sad mogu da spavam` – i istog časa utonu u dubok san. Pobedonosno pisnu dragi, čupavi san, strasno ga zagrli – i u dubokoj tišini, pritajena daha, oni poleteše u providni bezdan što je iščezavao.

Tako je odspavao sat-dva, nauznak, u učtivoj pozi koju je zauzeo pre nego što će zaspati ; i desna ruka mu se nalazila u džepu, gde su bili ključ i revolver. A ona , devojka obnaženih ruku i vrata, sedela je preko puta njega, pušila, lagano ispijala konjak i posmatrala ga kao skamenjena ; s vremena na vreme, da bi ga bolje osmotrila, ispružala je tanak, gibak vrat i tada su joj se na krajevima usana pojavljivale dve duboke, zategnute brazde. On je zaboravio da ugasi gornju sijalicu i na njenoj jakoj svetlosti nije izgledao ni mlad, ni star, ni dalek, ni blizak, već sav nekako nepoznat : nepoznati obrazi, nepoznat nos, povijen kao ptičji kljun, nepoznato ujednačeno, duboko, snažno disanje. Gusta crna kosa bila je podšišana kratko, vojnički ; i na levoj slepoočnici, tik uz oko, imao je majušni beličasti ožiljak od nekog starog udarca. Oko vrata nije nosio krst.
Muzika u sali se čas gubila, čas ponovo oživljavala zvucima klavirskih dirki i violine, pesmom i batom nogu plesača, a ona je jednako sedela, pušila i posmatrala čoveka koji je spavao. Pažljivo, ispružena vrata, razgledala je njegovu levu ruku, koja je ležala na grudima : činilo se da vrlo široki dlan s krupnim mirnim prstima poput nekog tereta pritiska grudi i izaziva bol ; stoga devojka opreznim pokretom odmače ruku i postavi je uz telo. Onda naglo ustade i snažno, kao da želi da slomi šiljak gasne lampe, ugasi gornju sijalicu i upali donju, ispod crvenog abažura.
Ali on se ni tada ne pomače, i njegovo zarumenjeno lice ostade i dalje nepoznato, izazivajući strah svojom skamenjenošću i mirnoćom. I okrenuvši se i obuhvativši kolena obnaženim rukama što su se nežno rumenele, devojka zabaci glavu i, nepomična, uperi u tavanicu crne ponore skamenjenih očiju. I u zubima joj se skameni, čvrsto stisnuta, nedopušena i ugašena cigareta.

Knjiga je u solidnom stanju
Tvrd povez 196.strana - ima posvetu
60548601 MOJE BELESKE - Leonid Andrejev

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.