Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

PRVO LICE -
Milovan Marčetić

Izdavač: Stylos art

Naslovna sintagma sasvim precizno opisuje oblikovni horizont Marčetićeve knjige. Devet od ovih deset priča uobličeno je, naime, odista iz perspektive pripovedačkog prvog lica. Za pisca koji u svojoj pesničkoj bibliografiji ima zbirku karakterističnog naslova Bez imena, bez lica (1990), a u Životima pesnika (1996), svojoj prvoj proznoj knjizi, najčešće je pribegavao neutralnom trećem pripovedačkom licu, to, međutim, ima značenje koje po svemu sudeći prevazilazi tek zanatska pitanja narativne tehnike.
2003; latinica; 20 cm; 136 str.;
Traganje za istinom
Milovan Marčetić, dobitnik nagrade „Stevan Sremac“
PRVI dobitnik novoosnovane nagrade za prozu „Stevan Sremac“, dodeljuje Skupština opštine Niš, je Milovan Marčetić, kome je priznanje dato za zbirku priča „Prvo lice“ u izdanju novosadskog „Stilosa“. Ovaj stvaralac, do sada objavio više zbirka poezije i priča koje su često nagrađivane, stvara na poetičan način opisujući svakodnevicu iz posebnog, reklo bi se „privatnog“ ugla.
U njegovim pripovetkama „po pravilu“ čitalac susreće usamljene junake, svojevoljno izopštene iz sveta, izdvojene su ličnim, naoko bizarnim doživljajima.

Da li Vaše priče uznemiravaju čitaoce ili ih zabavljaju?
- Kada ozbiljni pisci pišu svoje knjige o tome ne razmišljaju. NJihov cilj nije ni da pruže zadovoljstvo i zabavu, niti da kod čitalaca podstiču pesimističko raspoloženje. To što sama književnost može da ima i katarzičnu, pročišćavajuću ulogu, ne proizilazi iz neke namere pisca. Prosto, književnost kao umetnost ima tu osobinu da kod čitalaca izazove različita osećanja. I pisac je čovek sa određenim osećanjima, koja prenosi u tekst, pa se čitalac (ne)poistovećuje s njim.

Čini se da u Vašim pričama opisujete svet više s pesimističke strane?
- Pesimistički doživljaj sveta junaka nekog dela ne mora da izazove i pesimizam kod čitalaca, nego može imati već pomenuto katarzično dejstvo, da se suoči sam sa sobom ili da sa piscem, pripovedačem ili junakom, vidi nekoga s kim može da podeli svoje osećanje. Ma koliko joj to odricali, književnost je umetnost koja traga i za istinom, a istina zaista može ponekada i da uznemiri savest. Jer, pisac nastoji da na umetnički što uverljiviji način stvori novi svet. Bez obzira što taj svet može da podseća na naš stvarni svet, književno delo je u najrealističkijoj prozi, poseban svet - svet književnog dela. Realistička književnost, kao stilski oblik postoji, ali se ona nikada ne može potpuno poistovetiti sa stvarnošću.

Većina Vaših priča napisane su u prvom licu...
- Naslovom „Prvo lice“ nisam hteo samo da nagovestim da je devet od deset priča napisano u prvom licu, nego da će ono što će biti ispričano biti predočeno iz intimnije perspektive, što naravno ne znači iz lične piščeve. Ono intimno, unutrašnje, misaono, u središtu je svih priča, dok je ono spoljašnje na periferiji, mada bi to spoljašnje trebalo da se nasluti kao naša stvarnost, ova u kojoj živimo. Prvo lice je, inače, i to nije samo moje mišljenje, pogodnije za priču nego za roman. Ozbiljan roman traži više objektivnosti, u njemu svet treba da bude sagledan sa mnogo strana. Ima i sjajnih romana napisanih u prvom licu, ali po mom mišljenju, većina najboljih napisana je u trećem.

Šta za Vas znači posle toliko priznanja, ova nagrada?
- Znači mi mnogo to što sam prvi dobitnik nagrade „Stevan Sremac“. Između ostalog i zato što ona nosi ime jednog od naših najboljih pripovedača. To je neka veza sa tradicijom, tako se čuva i pisac po kom je nagrada dobila ime i ohrabruje ga. Osim zajedničkog jezika, svoju vezu sa Sremcem na čisto književnom planu vidim u Gogolju. U Sremčevoj prozi ima nečeg gogoljevskog, a čini mi se da, naravno, u skromnijem obimu i iz drugačije perspektive, ima i u mojoj prozi. Eto tako dva pisca, može povezati treći, koji je živeo u vremenu u kojem se nije znalo hoće li nekad postojati Sremac i neki Marčetić...

D. Stankovic

L/ O.2.+