ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 426
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Crtezi i vinjete:
Marko Krsmanovic


Prvo izdanje!


Zbirku pesama „Pesme o majci“ autor Branko V. Radičević posvetio je svojoj majci Kosari i svim drugim majkama, kako je sam napisao – Majci Kosari i svim majkama. Života ih koštamo!

Zbirka je objavljena 1972. godine i sadrži trideset lirskih pesama, nekoliko pesama posvećenih majci i nekoliko posvećenih ocu. Simbolično bi se to moglo predstaviti kao jedan mesec u godini, svaki dan po jedna pesma. Sve se pesme u ovoj zbirci ipak stapaju u jednu veliku pesmu o majci.

Majka je za Branka jedinstveno biće koje obasjava svačije detinjstvo, njena nas ljubav zaštitnički i prijateljski greje kroz ceo život. Kao što se majka deli i ostaje cela tako nikad niko nije ispričao priču o majci, jer ona nema kraja, kaže pesnik. Majke su uvek majke, kaže naš pesnik, uvek malde, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke. Deca su deca. A to znači: deca su mala, i ja sam mali, jer imam majku. Ja za svoju majku nikada nisam ni porastao.

Majka ni u jednoj pesmi ne priča, ona plete, kuva, prašta, bije, spava… To je zbog toga što sama priča o njoj teče neprekidno. Pesnik je ispevao nesagledivu ljubav, ali i majčinu brigu i patnju. Majka je nežni stvor, mek kao hleb, meka kao vunica, koja bi za svoje mlade učinila sve.

Ona nikad nije mrzovoljna i nervozna, nije nestrpljiva. Većina pesama počinje Kad mati… pa sledi radnja. Pesnik hoće da nam kaže da bez obzira na sve glavni posao majke jeste ljubav.



Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar.[1] Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu.

Život i stvaralaštvo
Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je u logor u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1]

Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika.

Dela
Najpoznatija dela su mu: „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“.

Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.[