Godina izdanja: 1998
ISBN: 86-495-0070-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

CID 1998 207 strana

odlična očuvanost

Ovaj kratki spis je jedan od najvažnijih tekstova istorijske škole prava. Savinji ga je napisao kao odgovor na raspravu o tome da li Nemačka treba odmah da dobije jedinstven, sistematski građanski zakonik.

Njegov osnovni odgovor glasi:

Pravo ne treba veštački stvarati od nule; ono se istorijski razvija iz života naroda.

1. Istorijski kontekst

Početkom XIX veka vodila se velika rasprava o tome da li Nemačka treba da donese jedinstveni građanski zakonik.

Jedan od najpoznatijih zagovornika kodifikacije bio je Anton Fridrih Justus Tibo.

Tibo je smatrao da bi Nemačkoj koristilo jedinstveno i jasno građansko pravo.

Savinji se tome suprotstavlja.

On ne tvrdi da zakonodavstvo nikada nije potrebno, već smatra da njegovo vreme još nije dovoljno zrelo za veliku kodifikaciju.

2. Glavna Savinjijeva teza

Najvažnija ideja dela jeste:

PRAVO JE ISTORIJSKI PROIZVOD NARODA

Pravo ne nastaje samo odlukom zakonodavca.

Ono se razvija kroz:

običaje,
jezik,
društvene odnose,
tradiciju,
istorijsko iskustvo,
pravnu praksu.

Zato se pravo ne može jednostavno izmisliti i zatim nametnuti društvu.

3. Pravo kao izraz narodnog duha

Jedan od najpoznatijih pojmova povezanih sa Savinjijem jeste:

Volksgeist

Volksgeist = duh naroda.

Pravo je povezano sa kulturnim i istorijskim životom određenog naroda.

Baš kao što se jezik prirodno razvija kroz život zajednice, tako se razvija i pravo.

Možemo zapamtiti:

JEZIK ↔ PRAVO ↔ NAROD

Sva tri se razvijaju istorijski.

4. Pravo ne nastaje samo iz države

Savigny odbacuje shvatanje prema kojem je pravo jednostavno:

ono što je zakonodavac naredio.

Pravo ima dublje poreklo.

U početku ono postoji u:

društvenom životu i običajima naroda.

Tek kasnije postaje predmet svesne stručne obrade.

5. Dve faze razvoja prava

Savigny razlikuje dva važna oblika razvoja prava.

Prva faza – običajno pravo

Pravo nastaje spontano kroz:

običaje,
društvenu praksu,
tradiciju,
zajedničko uverenje.
Druga faza – pravna nauka

Kada društvo postane složenije, pravnici počinju da:

sistematizuju pravo,
tumače ga,
povezuju različita pravila,
razvijaju pravne pojmove.

Tako pravo prelazi iz neposrednog narodnog života u stručnu pravnu nauku.

6. Narod i pravnici

Savinji zato razlikuje uloge:

naroda

i

pravnika.

Narod predstavlja istorijski izvor prava.

Pravnici kasnije postaju njegovi:

tumači,
sistematizatori,
naučni obrađivači.

Pravna nauka ne treba proizvoljno da izmisli pravo, nego treba da razume istorijski nastalo pravo i razvija ga iznutra.

7. Zakonodavstvo

Savinji nije apsolutno protiv zakona.

Njegova kritika je usmerena protiv preuranjene i veštačke kodifikacije.

Ako pravni sistem još nije dovoljno razvijen, veliki zakonik može:

prekinuti prirodni razvoj prava,
nametnuti neprirodna rešenja,
zamrznuti pravo,
udaljiti zakon od stvarnog života.

Zato je pitanje:

Da li je vreme zrelo za kodifikaciju?

za Savinjija važnije od pitanja:

„Da li je kodifikacija sama po sebi dobra?“

8. Zašto Savinji ne želi odmah građanski zakonik?

Njegov argument je da nemačka pravna nauka još nije dovoljno razvijena.

Nedostaje dovoljno:

istorijskog istraživanja,
sistematizacije,
pravne terminologije,
proučavanja rimskog prava,
razumevanja domaćeg pravnog razvoja.

Zato bi prerana kodifikacija bila veštačka.

9. Uloga rimskog prava

Rimsko pravo ima posebno mesto u Savinjijevoj pravnoj nauci.

On smatra da treba ozbiljno proučavati istorijski razvoj prava, a posebno rimsko pravo koje je imalo veliki uticaj na evropsku pravnu tradiciju.

Ali cilj nije slepo kopirati Rimljane.

Cilj je:

razumeti kako se pravni pojmovi istorijski razvijaju.

10. Istorijska škola prava

Savinji je jedan od glavnih predstavnika:

ISTORIJSKE ŠKOLE PRAVA

Osnovna ideja istorijske škole:

Pravo treba razumeti kroz njegov istorijski razvoj.

Za razliku od racionalističkog pristupa, koji pokušava da pronađe univerzalna pravna pravila čistim razumom, istorijska škola pita:

Kako je konkretno pravo nastalo i kako se menjalo kroz istoriju?

11. Kritika prirodnog prava

Savinji se protivi ideji da se čitav pravni sistem može jednostavno izvesti iz nekoliko apstraktnih, univerzalnih principa razuma.

To ne znači da on negira svaki pojam pravde.

Njegov problem je racionalističko konstruisanje kompletnog pravnog sistema bez istorijskog iskustva.

Drugim rečima:

ne može se pravo jednostavno nacrtati za stolom.

Ono ima istoriju.

12. Pravo kao organizam

Jedna od korisnih metafora za Savinjijevu teoriju jeste:

PRAVO JE KAO ŽIVI ORGANIZAM

Pravo:

nastaje,
razvija se,
menja se,
prilagođava se društvu.

Ne može se proizvoljno konstruisati kao mašina.

Zato:

prirodni razvoj → DA

veštačko stvaranje → OPREZ

13. Pravo i jezik

Savigny poredi pravo sa jezikom.

Jezik niko nije pojedinačno izmislio.

On se razvijao kroz istoriju naroda.

Isto tako se razvija i pravo.

Zato možemo zapamtiti:

JEZIK

→ proizvod istorijskog života

PRAVO

→ proizvod istorijskog života

KULTURA

→ proizvod istorijskog života

14. „Poziv našeg vremena“

Naslov je veoma važan.

Vom Beruf unserer Zeit... znači otprilike:

„O pozivu/zadatku našeg vremena za zakonodavstvo i pravnu nauku.“

Savinji pita:

Šta je zadatak njegovog vremena?

Njegov odgovor nije:

odmah napisati novi zakonik.

Već:

temeljno proučiti postojeće pravo, njegovu istoriju i pravne pojmove.

Dakle, zadatak vremena je pre svega razvoj pravne nauke.

15. Zakonodavac i pravna nauka

Za Savinjija postoje različite funkcije:

Zakonodavac

Svesno donosi zakone.

Narod

Istorijski razvija pravne običaje i pravnu svest.

Pravnici

Naučno obrađuju i sistematizuju pravo.

Najbolji pravni sistem nastaje kada se ove funkcije razvijaju u skladu sa istorijskim životom društva.

16. Pravo i društvena svest

Pravo mora biti povezano sa onim što društvo stvarno živi.

Ako zakon potpuno odudara od društvenog razvoja, može ostati samo formalno pravilo.

Zato Savinji insistira na vezi:

društvo → istorija → pravna svest → pravo

17. Kritika preuranjene kodifikacije

Ovo je možda najvažnija praktična poruka dela.

Savinji smatra da velika kodifikacija može biti dobra kada su ispunjeni odgovarajući uslovi.

Ali ako se donese prerano:

loša pravna nauka + nedovoljno istorijskog razumevanja → loš zakonik.

Zato nije dovoljno želeti „moderan zakon“.

Potrebno je imati zrelu pravnu nauku.

Tiibo = KODIFIKACIJA

Savinji = ISTORIJA

19. Šta je pozitivno kod Savinji?

Njegova teorija pokazuje da pravo nije izolovano od društva.

Pravo je povezano sa:

kulturom,
jezikom,
istorijom,
institucijama,
društvenim iskustvom.

Time je Savinji snažno uticao na kasniji razvoj istorijskog i sociološkog proučavanja prava.

20. Moguća kritika Savinjija

Njegov pristup ima i problem.

Ako previše naglašavamo istoriju i tradiciju, možemo teško objasniti:

velike pravne reforme,
ukidanje nepravednih običaja,
univerzalna ljudska prava,
potrebu za promenom društva.

Jer činjenica da nešto ima dugu tradiciju ne znači automatski da je pravedno.

To je važna kritička tačka:

istorijsko poreklo prava ≠ moralna opravdanost prava.

KLJUČNI POJMOVI

Fridrih Karl von Savinji – jedan od najvažnijih predstavnika istorijske škole prava.
Vom Beruf unserer Zeit – O pozivu našeg vremena za zakonodavstvo i pravnu nauku.
Istorijska škola prava – pravac koji pravo proučava kroz njegov istorijski razvoj.
Volksgeist – „duh naroda“, istorijska pravna svest i kulturni duh zajednice.
Običajno pravo – pravo koje nastaje i razvija se kroz običaje i praksu.
Pravna nauka – sistematsko, stručno i istorijsko proučavanje prava.
Kodifikacija – sistematsko objedinjavanje pravnih pravila u zakonik.
Zakonodavstvo – svesno stvaranje i donošenje zakona.
Pozitivno pravo – važeće pravo određene zajednice.
Prirodno pravo – shvatanje prava kroz univerzalna načela koja se izvode iz prirode ili razuma.
Racionalizam – pristup koji naglašava razum i apstraktna načela.
Istoricizam – shvatanje da društvene pojave treba razumeti kroz istorijski razvoj.
Pravna svest – svest zajednice o pravu, pravdi i pravnim odnosima.
Pravni običaj – ustaljeni način ponašanja koji dobija pravni značaj.
Istorijski razvoj prava – postepeno menjanje prava kroz vreme.
Rimsko pravo – važna istorijska osnova evropske pravne tradicije.
Sistematizacija – uređivanje pravnih pravila u povezanu celinu.
Pravni pojam – apstraktna kategorija kojom pravna nauka opisuje pravne odnose.
Pravna tradicija – istorijski preneta pravna iskustva i obrasci.
Pravna kultura – širi kulturni okvir u kojem pravo nastaje i funkcioniše.
Organističko shvatanje prava – ideja da se pravo razvija poput živog organizma.
Istorijsko pravo – pravo shvaćeno kao proizvod konkretnog istorijskog razvoja.
Kodifikacioni pokret – nastojanje da se pravo objedini u sistematske zakonike.
Tibo – nemački pravnik koji se zalagao za jedinstveni nemački građanski zakonik.
Savinji – protivnik preuranjene kodifikacije i predstavnik istorijske škole.
Jurisprudencija – pravna nauka i sistematsko proučavanje prava.
Zakonik – sistematski uređena zbirka pravnih pravila.
Pravni razvoj – istorijsko oblikovanje i promena pravnih institucija.
Društveni razvoj – promena društva koja utiče i na promenu prava.

SAVINJI – 1814.
↓
ISTORIJSKA ŠKOLA PRAVA
↓
PRAVO IMA ISTORIJU
↓
NAROD + OBIČAJ + PRAVNA SVEST
↓
VOLKSGEIST
↓
PRAVNA NAUKA
↓
SISTEMATIZACIJA
↓
KODIFIKACIJA TEK KADA JE PRAVO ZRELO

Najkraće poređenje:

TIBO → „Donesimo zakonik.“

SAVINJI → „Prvo moramo razumeti istorijski razvoj prava.“


Savinji u delu Zakonodavstvo i pravna nauka zastupa istorijsko shvatanje prava prema kojem pravo nastaje iz istorijskog života i pravne svesti naroda, razvija se kroz običaj i pravnu nauku, pa zato kodifikacija treba da bude rezultat zrelog pravnog razvoja, a ne veštački nametnut sistem.