ISBN: 414
Godina izdanja: 414
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Aleksandar Kožev[a] (rođen kao Aleksandar Vladimirovič Koževnjikov; Moskva, 28. april 1902 — Brisel, 4. jun 1968) bio je francuski filozof ruskog porekla i međunarodni državni službenik čiji su filozofski seminari imali izvesni uticaj na francusku filozofiju 20. veka, posebno kroz njegovu integraciju hegelijanskih koncepata u kontinentalnu filozofiju dvadesetog veka.[1][2]

Život
Aleksandar Vladimirovič Koževnjikov je rođen u Ruskom carstvu u bogatoj i uticajnoj porodici. Njegov ujak je bio apstraktni umetnik Vasilij Kandinski, o čijem će radu napisati uticajan esej 1936. godine. Školovao se na Univerzitetu u Berlinu i Univerzitetu u Hajdelbergu, oba u Nemačkoj. U Hajdelbergu je 1926. godine završio doktorsku disertaciju o stavovima ruskog religioznog filozofa Vladimira Solovjova o sjedinjenju Boga i čoveka u Hristu pod rukovodstvom Karla Jaspersa. Naslov njegove disertacije bio je Die religiöse Philosophie Wladimir Solowjews (Religijska filozofija Vladimira Solovjova).

Među ranim uticajima bili su filozof Martin Hajdeger i istoričar nauke Aleksandar Koare. Kožev je veći deo svog života proveo u Francuskoj, a od 1933. do 1939. godine održao je u Parizu seriju predavanja o delu Georga Vilhelma Fridriha Hegela „Fenomenologija duha“. Posle Drugog svetskog rata, Kožev je radio u francuskom Ministarstvu ekonomije kao jedan od glavnih planera za formiranje Evropske ekonomske zajednice.

Kožev je studirao i koristio sanskrit, kineski, tibetanski, latinski i klasični grčki jezik. Takođe je tečno govorio francuski, nemački, ruski i engleski jezik.[3]

Kožev je umro 1968. godine, ubrzo nakon što je u ime francuske vlade održao govor državnim službenicima i predstavnicima Evropske ekonomske zajednice (sada Evropske unije) u Briselu.[4][5]

Filozofija
Hegelova predavanja
Iako nije bio ortodoksni marksista,[6] Kožev je bio poznat kao uticajan i idiosinkratički tumač Hegela, čitajući ga kroz prizmu i Karla Marksa i Martina Hajdegera. Dobro poznata teza o kraju istorije unapredila je ideju da je ideološka istorija u ograničenom smislu završena Francuskom revolucijom i Napoleonovim režimom i da više nema potrebe za nasilnom borbom kako bi se uspostavila „racionalna supremacija režima prava i jednakog priznanja“. Koževov kraj istorije razlikuje se od kasnije teze Fransisa Fukujame istog imena po tome što ukazuje koliko na socijalističko-kapitalističku sintezu, toliko i na trijumf liberalnog kapitalizma.[7][8]

Koževova predavanja o Hegelu sakupio je, uredio i objavio Rejmon Keno 1947, a objavljena su u skraćenom obliku na engleskom jeziku u sada već klasičnom delu „Uvod u čitanje Hegela: Predavanja o fenomenologiji duha“. Njegovo tumačenje Hegela jedno je od najuticajnijih u prošlom veku. Njegovim predavanjima je prisustvovala mala, ali uticajna grupa intelektualaca, uključujući Rejmona Kenoa, Žorža Bataja, Morisa Merlo-Pontija, Andrea Bretona, Žaka Lakana, Rejmona Arona, Mišela Lejrisa, Anrija Korbena i Erika Vejla. Njegovo tumačenje dijalektike gospodara i roba imalo je važan uticaj na teoriju ogledalne scene Žaka Lakana. Drugi francuski mislioci koji su priznali njegov uticaj na njihovu misao uključuju poststrukturalističke filozofe Mišela Fukoa i Žaka Derida.[traži se izvor]

Prijateljstvo sa Leom Štrausom
Kožev je imao blisko i doživotno prijateljstvo sa Leom Štrausom koje je počelo još dok su bili studenti filozofije u Berlinu. Njih dvojica su delili duboko filozofsko poštovanje jedan prema drugom. Kožev će kasnije napisati da „nikada ne bi znao [...] šta je filozofija“ bez Štrausa.[9] Tridesetih godina 20. veka, njih dvojica su započeli debatu o odnosu filozofije i politike koja će se ostvariti Koževovim odgovorom na Štrausovo delo „O tiraniji“.

Kožev, visoki državnik u francuskoj vladi, tvrdio je da filozofi treba da imaju aktivnu ulogu u oblikovanju političkih događaja. S druge strane, Štraus je verovao da su filozofija i politika fundamentalno suprotstavljene i da filozofi ne treba da imaju značajnu ulogu u politici, ističući katastrofalne rezultate Platonovog rata u Sirakuzi. Filozofi treba da utiču na politiku samo u meri u kojoj mogu da osiguraju da filozofska kontemplacija ostane slobodna od zavodljivosti i prisile moći.[10]

Uprkos ovoj debati, Štraus i Kožev su ostali u prijateljskim odnosima. Zapravo, Štraus je slao svoje najbolje studente u Pariz da završe školovanje pod Koževovim ličnim vođstvom. Među njima su bili Alan Blum, koji se trudio da Koževova dela učini dostupnim na engleskom jeziku i objavio je prvo izdanje Koževovih predavanja na engleskom jeziku, i Stenli Rozen.