ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ninko Perić (Bojić, 14. maj 1886—Beograd, 24. april 1961) bio je srpski pravnik i političar.[1]

Biografija
Gimnaziju završio u Šapcu i Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1910. godine. Bio je izabran za predsednika Fonda siromašnih studenata iste godine. Kao pitomac Fonda Angeline Marić, bio je na doktorskim studijama iz oblasti privatnog prava u Parizu od 1910. do 1912. godine. Bio je inicijator osnivanja Udruženja studentata Jugoslovena u Parizu. Za predsednika Upravnog odbora izabran je Božidar Purić, a za predsednika Nadzornog odbora Ninko Perić. Prema uslovima Fonda, doktorska disertacija je branjena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom je više meseci proveo u Ženevi, gde je u bibliotekama prikupljao materijale za buduće naučne radove. Tokom Prvog balkanskog rata vratio se u Srbiju i prijavio u vojsku kao dobrovoljac, ali je odbijen iz medicinskih razloga.

Činovnička karijera
Posle završenog studijskog boravka u Ženevi, postavljen je za pisara Prvostepenog suda za grad Beograd, oktobra 1913. godine. Na početku Prvog svetskog rata, stupio je u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je islednik islednik u Vojnoj stanici Užičkog odreda, te pri Valjevskom garnizonu. U Valjevu je preležao pegavi tifus, 1914, pod budnom negom lekara dr Avrama Josifa Vinavera i njegove supruge Ruže. Potom je premešten u Šabačku okružnu komandu u kojoj je služio do demobilizacije komande 5. novembra 1915. godine.

Stupio je u kontakt sa vladom Kraljevine Srbije u Skadru, januara 1916. godine. Ministar finansija Momčilo Ninčić ga je zaposlio u svom resoru. Narednih godinu i po dana bio je na službi u Marseju, Ženevi i na Krfu. Potom je postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, oktobra 1917, a Nikola Pašić ga je odabrao za ličnog sekretara, da ga prati na njegovom putu u Rim, Pariz. London i banju Evijan. Potom ga je postavio za šefa Kabineta predsednika Ministarskog saveta. Bio je lični sekretar Nikole Pašića na Mirovnoj konferenciji u Parizu.

Prema sopstvenoj želji, napustio je diplomatsku službu i postao je profesor međunaronog privatnog prava, te građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, od marta 1920, a iste godine je naporedo predavao i na Pravnom fakultetu u Subotici.

Profesorsku karijeru je napustio pošto je Nikola Pašić oformio prvu homogenu radikalsku vladu, 16. decembra 1922, i postavio Ninka Perića za ministra socijalne politike. Nastavak njegove karijere bio je neraskidivo vezan sa Nikolom Pašićem, kraljem Aleksandrom i Petrom Živkovićem, po čijim željama je dobijao različite funkcije. U resorima Ministarstva finansija i Ministarstva inostranih dela nije ostavio dubljeg traga, jer se relativno kratko zadržao na položajima ministra. Nešto vidljiviji trag ostavio je kao ministar pravde. Posle Marsejskog atentata ostao je u dobrim odnosima sa Bogoljubom Jevtićem koji mu je ponudio mesto poslanika u Bukureštu, januara 1935. godine. Na taj položaj je postavljen marta iste godine, i obavljao ga je do sredine maja 1936. godine. Milan Stojadinović je želeo da ga premesti za poslanika u Briselu, januara 1936, ali belgijska vlada nije dala agreman. Ninko Perić je zvanično penzionisan 29. juna 1936. godine.[2] [3] [4] [5][6]

Sekretar delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira u Parizu. Izabran za vanrednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu 1920.
Ministar socijalne politike od 4. maja do 31. jula 1923. Ministar finansija od 15. aprila do 24. decembra 1926.
Ministar inostranih dela od 24. decembra 1926. do 12. aprila 1927.
Ministar bez portfelja od 17. aprila do 16. juna zastupao ministre pravde, prosvete, vera.
Predsednik Narodne skupštine 1927-28.
Predsednik Državnog saveta 1930-31.
Poslanik u Bukureštu 1935-36.
Politička karijera
Ninko Perić je od studenstkih dana bio aktivan član Narodne radikalne stranke, prvo kao član radikalskog kluba Slovenski jug, a potom i kao član redakcije časopisa `Slovenski jug`, koji je pokrenuo profesor Božidar Marković. Članovi redakcije su pored Ninka Perića bili Milan Stojadinović i Veljko Popović. Prvi put je učestvovao u predizbornoj kampanji u pocerskom srezu 1908. godine. Kada je Nikola Pašić odobrio Ninku Periću da pređe iz službe Ministarstva inostranih dela na Univerzitet u Beogradu, naložio je njegovom tastu Draži Petroviću da počne pripremu terena u pocerskom srezu za poslaničku kandidaturu, ocenivši da bi mu bilo bolje da ostane u politici nego da se posveti akademskoj karijeri. Prvi put je izabran za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920, za srez pocerski. Kasnije je biran u istom srezu i na parlamentarnim izborima 1923, 1925, 1927. i 1931. godine. Kao poslanik pocerskog sreza, Ninko Perić je bio zadužen, između ostalog, i za jačanje partijske strukture u istočnoj Slavoniji. Odnosi Ninka Perića i Nikole Pašića su zahladneli od 1924, usled loših odnosa Perića i Radomira (Rade) Pašića. Međutim, kralj Aleksandar i Petar Živković su počeli da pokazuju sve više poverenja i naklonosti prema Ninku Periću od 1925. godine, te se njegova politička i činovnička karijera nastavila razvijati pod njihovom zaštitom. Ninko Perić i Milan Stojadinović su bili prijatelji od studentskih dana. Njihov odnos je naglo zahladeno, pošto je Perić nasledio Stojadinovića na čelu Ministarstva finansija u vladi Nikole Uzunovića, aprila 1926 godine. Njegova politička karijera je okončana postavljanjem za poslanika u Bukureštu, 1935. godine.

Lični život
Ninko Perić je oženio Angelinu (Ginu) Petrović, ćerku uglednog šabačkog radikala Dragomira Draže Petrovića sa kojom je imao troje dece..