ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 393
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

GECA KON, 1934.
Udžbenički format, 200 strana.

Adam D. Lazarević

1934, socijalno osiguranje u Nemačkojgrađansko pravo Srbija između dva rata, menično jemstvo, izdavanje tapija...

Pravo se može nazvati sistemom normi ljudskog ponašanja koje propisuje i u slučaju kršenja sankcioniše država. Pravo međutim svoje izvore ima u moralu, običajima, etici i naročito pravdi. Ovo dvojno lice prava je tema viševekovne rasprave o tome da li se pravom mogu nazvati i oni sistemi normi koje propisuje nelegitimna ili nepravedna vlast. Za pravnike pozitiviste i ovi sistemi se mogu nazvati pravom (ukoliko ih državna vlast sprovodi dovoljno efikasno), dok za jusnaturaliste ovi sistemi se ne mogu nazvati pravom u punom smislu te reči. U pravnoj teoriji i filozofiji pravo se određuje ne samo kao idealna, duhovna pojava, tj. kao skup misli, već i kao realna pojava. Realne pojave su one koje imaju i vremensku i prostornu dimenziju. Kao realna pojava, pravo je vezano za ljude i njihovu psihu, kao i za njihovo društvo.

Pravo je sistem pravila koja su kreirana i koja se primenjuju preko društvenih ili vladinih institucija radi regulacije ponašanja.[2] Pravni sistem pomaže u regulisanju i osiguravanju stanja u kome zajednica pokazuje poštovanje i unutrašnju ravnopravnost. Zakoni na državnom nivou mogu biti doneti putem kolektivnog zakonodavstva ili jednog zakonodavca. Privatne osobe mogu stvoriti pravno obavezujući ugovor, uključujući arbitražne sporazume kojima mogu izabrati da prihvate alternativnu arbitražu u redovnom sudskom postupku. Formiranje samih zakona može biti pod uticajem ustava, napisanog ili prećutnog, i prava kodiranih u njemu. Pravo oblikuje politiku, ekonomiju, istoriju i društvo na različite načine i služi kao posrednik odnosa između ljudi.

Opšta razlika se može napraviti između (a) nadležnosti civilnog prava, u kome zakonodavstvo ili drugi centralni organ kodifikuje i konsoliduje svoje zakone, i (b) anglosaksonskog pravnog sistema (common law), gde je sudski presedan prihvaćen kao obavezujući zakon. Istorijski gledano, verski zakon je igrao značajnu ulogu čak i u rešavanju sekularnih pitanja i još uvek se koristi u nekim verskim zajednicama. Islamski šerijatski zakon je najšire korišteni verski zakon na svetu i koristi se kao primarni pravni sistem u nekim zemljama, kao što su Iran i Saudijska Arabija.[3]

Pravo se generalno deli na dve glavne oblasti. Krivično pravo se bavi ponašanjem koje se smatra štetnim za društveni poredak i u kojem se kriva stranka može osuditi ili kazniti. Građansko pravo se bavi rešavanjem tužbi (sporova) između pojedinaca ili organizacija.[4]

Pravo predstavlja izvor naučne istrage o pravnoj istoriji, filozofiji, ekonomskoj analizi i sociologiji. Pravo takođe pokreće važna i složena pitanja koja se tiču jednakosti, pravičnosti i pravde...