Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

ZSOLNAY, Hungary - Tri dezertna tanjira `Pompadour III`

Dimenzije

Prečnik: 18,5 cm
Visina: 2,5 cm

Težina: 790 g

Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu.
Kobalt na dva tanjira je za nijansu svetlije boje, zlatna boja na njima je delimično izbledela.

Žig na dnu:

ZSOLNAY (ispod stilizovanog crteža bazilike Sv. Petra i Pavla u Pečuju)
EST. 1868 (osnovano 1868. godine, sa obe strane crteža)
HUNGARY
PÉCZ

„Fabrika porcelana Žolnai“ (Zsolnay Porcelángyár Pecs) koristila je ovaj žig od oko 1970. do 1980. godine.

Fabriku keramike u gradu Pečuj (Pécs ), glavnom gradu pokrajine na jugozapadu Mađarske, osnovao je 1853. godine ugledni trgovac Miklos Zsolnay (Mikloš Žolnai, 1800-1880). Već sledeće godina prepisana je na ime najstarijeg od njegovih sedam sinova, Ignaza Zsolnaya (Ignjac Žolnai, 1826-1900).
Njegov mlađi brat Vilmos (Vilmoš Žolnai, 1828-1900) pridružio se kompaniji 1863. godine nakon što Ignaz, nestalne i maštovite prirode, nije uspevao da se nosi s restrukturiranjem firme. 1865. godine Ignaz je emigrirao u Rumuniju, a Vilmos postao direktor fabrike.
Vilmos je učinio da kompanija postane poznata zahvaljujući učešću i nagradama na brojnim međunarodnim izložbama. Dobila je Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu 1878. godine. Francuska vlada dodelila je Vilmos Zsolnayu posebno priznanje, posle čega je potažnja za proizvodima fabrike porasla širom sveta.
Najznačajniji rezultat kreativnog rada Vilmosa Zsolnaya je izum eozina, do kojeg je došlo posle mnogo godina traganja i eksperimentisanja. Rezultat je porcelan sa glazuromm jedinstvenom u svetu, metalnog sjaja, i bojama koje se prelivaju od zlatne do zelene i plave. Za ovaj izum Vilmos Zsolnay je odlikovan Nacionalnim ordenom legije časti.
Od 1897. godine Vilmos je patio od jakog bronhitisa, koji se vraćao. Zanemarivši upozorenja lekara, nastavio je sa eksperimentima jer još nije bio proveo u delo svoje zamisli za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine. Bolest se naglo razvila u upalu pluća i Vilmos Zsolnay je umro u martu 1900. godine.
Kompaniju je preuzeo njegov sin Nikola.
U fabrici je razvijena i posebna vrsta keramičke dekoracije za ukrašavanje zgrada, pirogranit, otporne na niske temperature, koja je bila posebno popularna u periodu Secesije. Mnoge arhitekte bile su oduševljeni tim materijalom, tako da je skoro hiljadu zgrada u Evropi dekorisano pirogranit keramikom. To je slučaj i sa Rajhovom palatom i Gradskom kućom u Subotici, crkvom Imena Marijinog u Novom Sadu, hotelom Moskva u Beogradu. Do 1914. godine, fabrika Zsolnay je postala najveća fabrika u Austorugarskoj.
Problemi su počeli posle I Svetskog rata i raspada Austro-Ugarske monarhije, ali se fabrika posle nekoliko godina oporavila.
1948. godine fabrika je nacionalizovana i uključena u državni koncern. Na osnovu sporazuma sa naslednicom Margit Zsolnai Mattiasovszki (Margit Žolnai Matjašovski), ime i znak su ponovo uvedeni u upotrebu 1974. godine. Od 1982. godine firma je ponovo nezavisna. Od 1982. do 1995. godine proizvodnja značajno raste, a izvoz se širi na sve više zemalja, uključujući Englesku, Austriju, Italiju, Zapadnu Nemačku, Dansku, Švedsku, Grčku, Japan, Južnu Koreju, Irak, Iran...
Fabrika je ponovo privatizovana 1995. godine, a iste i zatim 1999. godine izvršena je obimna reorganizacija kompanije, tada najvećim delom u vlasništvu mađarske razvojne banke. 2013. godine, raspisan je konkurs nakon kojeg je švajcarski državljanin, rođen u Siriji, arhitekta i biznismen Bachar Najari (Bahar Najari) postao većinski vlasnik fabrike. Nastavio je da radi na proizvodnji novih serija i razvoju novih trgovinskih veza: na Bliskom Istoku, u Rusiji i Americi.

(123/20-46/151-kp/1440)