Detaljno stanje: Odlično
Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

RIGA, SSSR - Zlatom oslikan dezertni tanjir (1967-1991)

Listovi, i, naročito, bobice listova su reljefno oslikani zlatom. U vreme svog vrhunca, u 1970-tim i 1980-im godinama, „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana) proizvodila je i unikatne predmete po narudžbini državnih institucija, a za pozlaćenje koristilo se pravo zlato. Fabrika ga je dobijala od „Fabrike lakova i boja Dulevo”, koja je jedina u čitavom Sovjetskom savezu proizvodila 10% rastvor zlata, a njegov sastav je bio državna tajna.

Dimenzije

Prečnik: 17,5 cm
Visina: 2 cm

Težina: 180 g

Prvi žig na dnu:

СССР
(Rotirani Inicijal) K (za rus. “Kachestvo” = kvalitet, sve unutar petougaonog štita)

Državni znak kvaliteta SSSR-a, koristio se od 1967. do 1991. godine.

Drugi žig na dnu:

(Inicijali) RPR (za „Rīgas porcelāna rūpnīcas“, ispod crteža vaze i stilizovanog plamena)

„Rīgas porcelāna rūpnīcas“ koristila je žig između 1970. i 1990. godine, u crvenoj boji na predmetima prvog kvaliteta.

Državni znak kvaliteta SSSR-a (rus: Государственный знак качества CССР) bio je zvanični sovjetski znak za sertifikaciju kvaliteta ustanovljen 1967. godine. Korišćen je za obeležavanje potrošačke, proizvodne i tehničke robe da bi se potvrdilo da ispunjava standarde kvaliteta i, uopšte, da bi se povećala efektivnost proizvodnog sistema u SSSR-u.
Pravo korišćenja znaka dato je preduzećima u zakup na 2–3 godine na osnovu pregleda robe od strane Državne atestacione komisije (rus. Государственная Атестационная Комиссия) koja je potvrđivala da je roba „viših kategorija kvaliteta“, tj. Da u potpunosti zadovoljava sovjetske državne kao i međunarodne standarde i da njen kvalitet `ispunjava ili prevazilazi kvalitet najboljih međunarodnih analoga`. Dobijanje znaka omogućilo je preduzećima da povećaju cenu robe koju kontroliše država za deset odsto. Kada je znak uveden, to je zaista sugerisalo visok kvalitet robe, ali je nakon nekog vremena dosta sovjetske robe sertifikovano za znak dok je njihov kvalitet često ostajao ispod očekivanja kupaca.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, znak je prestao da se koristi i ruska vlada je 1991. godine uvela svoj znak za sertifikaciju kvaliteta, poznat kao znak Rostest (ili R oznaka).

„Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa) nastala je 1963. godine spajanjem dve velike fabrike porcelana s dugom tradicijom.
Prvu fabriku fajanska i porcelana u Rigi (tada Rusko Carstvo, danas glavni grad Litvanije): „ Завод С.Т.Кузнецова“, osnovao je 1841, godine Terentij Kuznjecov (Терентий Кузнецов), osnivač ruske “imperije porcelana”. Posle njegove smrti 1864. godine upravu fabrikom je preuzeo njegov sin, Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов). Za vreme I Svetskog rata, kada se linija fronta približavala Rigi, fabrika je evakuisana u Rusiju. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 1920. godine, a fabrika je registrovana pod imenom „M.S. Kuzņecovs porcelāna, fajansa un māla izstrādājumu fabrika“ (Fabrika porcelana, fajansa i posuđa M.S. Kuznjecov). 1940. godine, posle okupacije Litvanije, fabrika je nacionalizovana pod imenom „Sarkanā Zvaigzne“ (Crvena zvezda), a od septembra kao „Rīgas keramikas fabrika“ (Riška fabrika keramike). 1946. godine naziv je promenjen u „Rīgas porcelāna un fajansa fabrika“ (Riška fabrika porcelana i fajansa).
Drugu fabriku u Rigi osnovao je 1886. godine nemački preduzetnik Jakob Karl Jessen (Jakob Karl Jesen). Od samog početka fabrika se specijalizovala za proizvodnju visokokvalitetnog porcelanskog posuđa i nagrađivana je na mnogim izložbama. Proizvodi fabrike postali su veoma traženi širom Ruske imperije, poručivali su ih najbolji ruski restorani u Moskvi i Sankt Peterburgu, a izvoz je rastao, čak do Persije (današnji Iran). 1908. godine veliki požar u fabrici potpuno je zaustavio proizvodnju. Obnova glavne zgrade i peći trajala je godinu dana.
1915. godine, kako se linija fronta približavala, fabrika je evakuisana u Ukrajinu. Vratila se na svoju lokciju 1933. godine i obnovila proizvodnju. 1939. godine je zatvorena zbog repatrijacije Nemaca – i vlasnika i radnika. Obnovila je proizvodnju 1940. godine, kao `Rīgas porcelāna fabrika` (Riška fabrika porcelana).
Obe fabrike su se po završetku rata našle u teškoj situaciji: uništenih proizvodnih pogona, otežanog snabdevanja sirovinama a najviše zbog nedostatka kvalifikovanih radnika. Pored nekadašnjih radnika koji su uspeli da se vrate u fabriku, veliki broj stručnjaka došao je i iz drugih krajeva Sovjetskog saveza. Pogoni su postepeno obnavljani i modernizovani, otvorena je fabrička stručna škola za oslikavanje porcelana, a stručnjaci su dolazili i iz Riške umetničke škole i Državne akademije umetnosti. Kvalitet, tehnički i umetnički, brzo je rastao i porcelan iz Rige postajao veoma cenjen, rado kupovan u čitavom SSSR-u a vremenom i uspešno izvožen. Uspeh je potvrdila i srebrna medalja na Svetskoj industrijskoj izložbi u Briselu (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles) 1958. godine.
1963. godine dve fabrike su spojene u zajedničko preduzeće „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Bivša fabrika Kuznjecov postala je 1. Distrikt novog preduzeća i proizvodila je uglavnom servise za čaj i ručavanje i nešto servisa za kafu. Bivša Fabrika Jessen postala je 2. Distrikt specijalizovan za izradu luksuznijeg porcelana: servisa za kafu, porcelana tankih zidova, raznih garnitura i suvenirskih predmeta. Proizvodnja je modernizovana, a u 1960-im godinama asortiman se stalno dopunjavao novim dizajnima umetnika stasalih u samoj fabrici. Nije bilo slučajno da su naučnoistraživački instituti SSSR-a isprobavali različite tehnološke inovacije direktno u Rigi. Narudžbe za izvoz stigle su iz Avganistana, Libana, Mongolije, Finske, Švedske i drugih zemalja. Tako visok rejting riški majstori porcelana stekli su zahvaljujući veštinama proizvodnje nasleđivanih s generacije na generaciju i očuvanim tajnama tehnologije.
Nakon prestanka proizvodnje posuđa od fajansa 1968. godine, naziv kompanije se ponovo promenio – sada je to bila „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana).
U vreme kada je 70-ih i 80-ih godina fabrika bila na vrhuncu, godišnje se proizvodilo oko 36 miliona komada porcelanskih predmeta, a svaki dan su jedan ili čak dva železnička vagona sa gotovim proizvodima otpremana kroz fabričke kapije u sve delove SSSR-a.
Nakon obnavljanja nezavisnosti Letonije i gubitka ogromnog tržišta SSSR-a, 1. Distrikt (bivša fabrika Kuznjecov) postala je 1991. godine akcionrsko društvo. Međutim, u haosu divljeg kapitalizma 90-ih, kompanija je zapala u finansijske teškoće i, kao i mnoge letonske kompanije u to vreme, bankrotirala je 1997. Tokom 2013. i 2014. godine srušeni su sve istorijske fabričke zgrade, osim dimnjaka. 2016. godine na tom metu izgrađen je tržno-zabavni centar.
1991. godine litvansko-švajcarsko zajedničko reduzeće SIA „Latvpotik” počelo je sa radom u istorijskoj zgradi 2. Distrikta (bivša fabrika Jessen). 1996. godine osnovano je novo preduzeće SIA “Jesens porcelāns” i obnovilo naziv brenda „Jesens 1886 Rīga”. Međutim, napravljeno je svega nekoliko serija šolja i šoljica, i drugih malih proizvoda od porcelana, pre nego što je kompanija bakrotirala 2003. godine.
Zahvaljujući naporima grupe entuzijasta i Gradskog veća Rige, zbirka jedinstvenih eksponata obe fabrike je sačuvana i poslužila je kao osnova za formiranje Muzeja porcelana u Rigi 2001. godine.

/1/
(123/15-46/150-kp/1436)