ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2022.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

12 pravila za život Džordan Piterson

Publik praktikum, Harmonija. 2020.
394 strane, udžbenički format.

Odlično očuvana sem što ima posvetu.


Klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu dr Džordan Piterson, trenutno je jedan od najcenjenijih, najuticajnijih i najpoznatijih mislilaca na svetu čija predavanja na kanalu Jutjub imaju više od 35 miliona pregleda.

U vreme globalnih promena i gotovo nezapamćene političke polarizacije, njegovi stavovi i jasna poruka o važnosti lične odgovornosti i traganja za smislom života naišli su na ogroman broj pristalica širom sveta.

Šta je ono najvažnije što bi svako od nas u današnjem svetu trebalo da zna?

Na osnovu brojnih iskustava iz svoje kliničke prakse i ličnog života, kao i drevnih učenja i najnovijih naučnih otkrića i saznanja, dr Piterson nam daje odgovor na ovo najvažnije i najteže od svih pitanja sažimajući ga u dvanaest naizgled jednostavnih pravila za život ispunjen smislom i svrhom.

Dugo mi je trebalo da se odlučim za naslov Dvanaest pravila za život: protivotrov za haos. On jasno ukazuje na to da su ljudima potrebni principi koji uvode red i da nas u protivnom haos priziva. Potrebna su nam pravila, standardi, vrednosti – pojedinačno i zajedno. Potrebne su nam rutina i tradicija. To je red. Red može postati preteran, i to nije dobro, ali haos može da nas preplavi, i udavi – i ni to nije dobro. Moramo ostati na pravoj i uskoj stazi. Svako od dvanaest pravila u ovoj knjizi – i prateći eseji – stoga obezbeđuju vođstvo kako da se tamo nađemo. „Tamo” je linija koja razdvaja red i haos. To je mesto na kome smo istovremeno dovoljno stabilni, na kome dovoljno istražujemo, dovoljno se preobražavamo, popravljamo i dovoljno sarađujemo. Tamo nalazimo smisao koji opravdava život i njegovu neizbežnu patnju. Možda ćemo, ako živimo kako treba, biti u stanju da tolerišemo težinu vlastite samosvesti. Možda ćemo, ako živimo kako treba, biti u stanju da podnesemo saznanje o vlastitoj krhkosti i smrtnosti, bez osećanja da smo oštećeni i da smo žrtve kao prvo, ozlojeđenosti, zatim zavisti, i potom želje za osvetom i uništenjem. Možda nećemo morati, ako živimo kako treba, da se okrećemo totalitarnoj sigurnosti kako bismo se zaštitili od vlastite nedovoljnosti i neznanja.

Ako svako od nas živi kako treba, kolektivno ćemo procvetati.