Ja nisam naročito nadaren. Ako bi me neko upoznao s troje ljudi na žurki, ime prve osobe bih zaboravio pre nego što bi mi se poslednja osoba predstavila. Na prvoj godini niže škole imao sam neku osrednju trojku. S obzirom na to da sam, ono što nazivaju „kinestetički tip”, najbolje učim kada koristim ruke. Moja karijera sviranja klavira je dokaz tome. Za osam godina nisam naučio da čitam note dovoljno brzo da bih mogao, kako je normalno, pročitati i pratiti i jednostavne melodije. Ali ako bih određeni komad dovoljno vežbao, mogao bih da sviram bez gledanja. I to je bilo zabavno. Kao da su mi melodija i sećanje bili u prstima. Ali kada ste taktilni tip, onda nemate baš dobru osnovu za učenje iz redovnih udžbenika. Tokom mog odrastanja, niko za mene nije pomislio da ću biti budući atomski fizičar, učenjak ili pisac koji rasprodaje tiraž. Izgledalo je kao da nemam ono što je potrebno da bih se istakao kao učenik. To se promenilo u nižim razredima srednje škole. Prebacili su me u drugo odeljenje i tamo sam se našao u okruženju visoko uspešnih učenika. Ali njihove dobre ocene nisu bile jedino što ih je izdvajalo – imali su potpuno drugačiji pristup školskom radu i testovima, kao da su znali neku tajnu koju mi ostali nismo. To me je nateralo da se zapitam šta bi se desilo ako bih naučio njihov pristup i obratio pažnju na to kako učim. Da li sam mogao da se takmičim s njima i da počnem da dobijam četvorke, čak i petice? Ako imate IQ 150, bravo za vas. Ali predložio bih da prodate 30 od toga. Ne morate biti toliko pametni. Voren Bafet, investitor i treća najbogatija osoba na svetu