ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 296
Autor: Domaći
Oblast: Gljivarstvo
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Gljivarstvo je praktično bavljenje gljivama ili zanimanje za njih radi sakupljanja jestivih vrsta i terenskog proučavanja i prepoznavanja svih vrsta gljiva koje se mogu naći u prirodi. Osobe koje se bave gljivarstvom nazivaju se gljivari. Gljivari se često udružuju u gljivarska udruženja. Gljivarstvo ne treba mešati sa mikologijom, granom biologije koja se bavi proučavanjem gljiva.

Gljivarstvom se takođe naziva i grana poljoprivrede koja se bavi gajenjem gljiva.[1]


Istorija gljivarstva
Istorija sakupljanja samoniklih gljiva, koje se mogu naći u šumama širom planete, seže u praistoriju. To potvrđuju i arheološke iskopine u kojima su pronađeni otisci gljivinih lamela na komadu drveta iz doba tercijara.[2] Ljudi su gljive koristili pre svega u ishrani a kasnije, razvitkom civilizacije i u medicinske svrhe. O upotrebi gljiva svedoče pisani tragovi koje su ostavili antički Grci i Rimljani, pripadnici drevne kineske civilizacije kao i narodi Asteka, Maja i Inka. Ljudi starog doba bili su različitih uverenja o poreklu gljiva, a najčešće se javljala tvrdnja da su gljive hrana bogova i da nastaju posle olujnih noći kao rezultat udara munje u tlo.[3]

Aristotelov učenik Teofrast, još je u IV veku p.n.e, proučavajući gljive, došao do saznanja da one nisu biljke, jer se od njih veoma razlikuju. Takođe on kaže da tartuf nađen naslonjen na koren biljke ne predstavlja deo korena već posebno biće. Plinije Stariji, latinski pisac iz I veka n.e. je, baveći se gljivama, izneo veoma korisno zapažanje da gljive uspevaju na vlažnom zemljištu i da se pojavljuju naglo posle kiše. Takođe je zapisao da one rastu nedelju dana, a tartuf do godinu dana. Avicena (980-1037), arapski lekar, filozof i prirodopisac, primetio je da su zelene gljive otrovne i da ih ne treba dirati, a Sveti Albert Veliki (1193-1280), nemački sholistički filozof, teolog i prirodopisac, ostavio je zabelešku da muve odmah uginu ako sisaju mleko u kojem je potopljen komadić crvene muhare. Zatim ističe da ona može biti otrovna i za čoveka i navodi kako se može umanjiti to njeno dejstvo. Adamis Linicerus, govoreći o gljivama u svojoj knjizi o biljkama koja je štampana u Lajpcigu 1537. godine, definiše ih rečima: `Pečurke nisu ni lisnate biljke, ni korenje, ni cvet, ni seme. One se formiraju od suviše vlage u zemljištu, na drveću, lišću i na ostalim materijama koje se raspadaju, pa im je zbog toga vek kratak, one izrastu i uginu za sedam dana. Naročito čudno rastu kada grmi`. Ni Adamis a ni njegovi prethodnici nisu znali gde da svrstaju gljive.

Danas se pouzdano zna da se gljive upotrebljavaju u ishrani ljudi više od dve hiljade godina. O tome postoje materijalna i pisana svedočanstva iz starog sveta, Južne Amerike i Kine. Istovremeno ti istorijski izvori govore i o trovanjima gljivama i tragedijama koje su sledile iz toga. Ni danas trovanja gljivama nisu neuobičajena pojava, a posledice neoprezne ishrane samoniklim gljivama poneka imaju i strašne posledice. U današnje vreme svake sezone gljivarenja nekoliko ljubitelja gljiva padne kao žrtve nedovoljnog poznavanja i raspoznavanja vrsta gljiva.[3] Neznanje i gramzivost, udruženi sa nemarom i dalje predstavljaju izvor novih trovanja, skupih kliničkih tretmana otrovanih i povremenih porodičnih tragedija.[4]

Sakupljanje gljiva koje rastu u prirodi je nauka proistekla iz tradicije, veliko i sveobuhvatno znanje koje se prenosi sa kolena na koleno a utvrđuje jedino iskustvom, vremenom koje gljivari provode na terenu nalazeći poznate i istražujući i beležeći nove i još nepoznate vrste gljiva.

Istorija gajenja gljiva

Gajenje gljiva na unapred pripremljenim supstratima sa micelijom

Gajenje šitake pečuraka
Prve zapise o gajenju gljiva ostavio je Hipokrat, grčki lekar i osnivač medicnske nauke, još u V veku p.n.e.. Međutim, Hipokrat nije precizno naveo vrste gljiva, njihova dejstva i načine korišćenja. O gajenju gljiva je u svojim delima izveštavao i Atanej, grčki pisac iz III veka n.e.. Mnogi izvori pominju da se u Kini i Japanu nekoliko hiljada godina gaji Šitake, gljiva odličnog kvaliteta, koja ne samo da je ukusna, već joj se pripisuju značajna lekovita svojstva. U Evropi je uzgoj gljiva započeo tek oko 1650. godine, kada su povrtari u okolini Pariza počeli da gaje šampinjone. Odatle se postepeno ovo znanje širilo i u ostale delove Evrope.

Sredinom XVII veka engleski botaničar, farmaceut i alhemičar Nikolas Kalperer (Nicholas Culpeper, 1616-1654) u svojoj knjizi `Culpeper’s Herbal` opisuje šampinjone kao kultivisanu vrstu, a za micelije kaže da su „seme” kojim se organski supstrat zasejava. Francuski botaničar Žozef Piton de Turnefor (Joseph Pitton de Tournefort, 1656-1708), u opisu šampinjona namenjenih trgovinama Pariza, govori o inokulaciji supstrata micelijama. Od 1846. godine firma Hamlin & So u Engleskoj započinje sa laboratorijskim dobijanjem micelija iz spora ili delova tkiva plodonosnog tela, a potom i sa prodajom inokulisanog briketiranog supstrata. Prodaja se širila prema Evropi (Nemačka), Americi i Australiji. Američki naučnici iznose više podataka o uspešnom isklijavanju spora, a 1918. na tržištu Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se u bocama „čista” kultura micelija dobijenih iz spora.

U prvoj polovini XIX veka, 1932. i 1937. godine američki naučnik Sinden (J. W. Sinden) patentira postupak gajenja micelija na semenu žitarica (pšenica, raž i dr). Seme žitarica pokazalo se kao dobra podloga za umnožavanje micelija, pa se ovaj metod zadržao i do današnjih dana.[5]

Zbog jednostavne tehnologije najčešće se uzgajaju saprotrofne gljive, za koje je najvažnije osigurati odgovarajući supstrat, vlažnost i temperaturu. Najčešće se uzgaja šampinjon (Agaricus bisporus), bukovača (Pleurotus ostreatus) i šitake (Lentinula edodes). Mikorizne gljive puno je teže uzgajati, jer zahtevaju vezu sa živom biljkom...