Jezik: Srpski

18 jun 1968
4 STRANICE
2 x presavijen
stanje dobro

naslovi :
o gadovima - pesma
ivan maksimovic - akcioni program BU
mihailo djuric -- svet ne mora biti tako rdjav kakav jeste
stevan vracar -- mlada generacija na delu
bogdan bogdanovic -- snazno osecanje elementarne covecanske pravde
dokumenta koja optuzuju
razgovor sa zarkom bulajicem
nikola milosevic -- tri lica jednog lista ..........
Studentske demonstracije 1968. godine počele u toku noći 2. juna u Novom Beogradu, završene posle osam vrućih dana, koji su uzdrmali zemlju i odredili mnoge sudbine.

Šta su u suštini bile studentske demonstracije, te 1968. godine? Realno, ni posje skoro 50 godina se ne zna. Verzija uzroka pobune, odnosno motiva, njenog toka, kraja i početka ima previše, svega nešto manje od broja aktera tih dramatičnih događaja i izjava državno-partijskih, odnosno studentskih lidera.

Revolucija, kontrarevolucija, pokušaj kopiranja protesta u Evropi ili autentični bunt, kanalisan ili stihijski ventil za izduvavanje kumulisanog nezadovoljstva ili nešto deveto? Ko je posle takvog jednog provetravanja izvukao korist, napravio karijeru? Kakve su bile posledice za sve?

Demonstracije su počele noću, 2. juna u novobeogradskom Studentskom gradu, a završene su 9. juna. Povod – bezazlen, banalan, drugačije rečeno. “Večernje novosti” su organizovale “Karavan prijateljstva”, pa je proba priredbe sa sve tada poznatim pevačima, voditeljima i glumcima, trebalo da se održi u Studentskom gradu. Tada je italo-jugoslovenski šou majstor Anton Marti odlučio (zbog opasnosti od kiše) da predstava bude u sali Radničkog univerziteta “Novi Beograd”.

Salu su zauzeli brigadiri ORA, koji su uređivali Novi Beograd, pa je usledio sukob sa studentima. U sve se umešala milicija i počeo je opšti metež. Studenti su se povukli prema “studenjaku”, pre toga je demoliran Radnički univerzitet, a usledila je “razmena” kamenim kockama. Nastupa milicija pod šlemovima, vatrogasna kola šmrkom pokušavaju da rasteraju studente.

Pronela se vest da je jedan student ubijen, oko 3.000 studenata je nekontrolisano i gnevno krenulo na miliciju, koja je bila prinuđena da uzmakne. Studenti “osvajaju” i vatrogasna kola (koja su kasnije zapalili). Pre toga se na ovom vozilu smenjuju govornici, ukazuju na brutalnost “narodne” milicije. Ali, odmah počinje “ukazivanje” na socijalnu bedu u društvu, nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata…

Slede događaji kod već opevanog novobeogradskog podvožnjaka, blizu sadašnje opštine Novi Beograd. Tu studente dočekuje kordon milicije “spreman da postupi po naređenju”. Novi Beograd, veliko gradilište, cigli i kamenja onoliko. Studenti gađaju ciglama, milicija, za početak, kamenjem sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Pale se vatrogasna kola. Stiže naređenje. Udri! Bez milosti milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži.

Repriza istog dana na istom mestu! Zvanično saopštenje milicije: za sve su krivi studenti. Partijske vođe, na čelu sa Josipom Brozom, su pre svega opterećene opasnošću da pobuna ne dobije šire razmere. A, parole studenata su: “Dole ubice!”, “Ua, batinaši!”, “Hoćemo posao”, “Radnici-studenti!”

Zbog tog “radnici-studenti” u “radne kolektive” stižu naređenja da se ne dozvoli kontakt sa pobunjenim studentima. Tu su i lične drame zaposlenih roditelja čija deca studiraju. Studenti hoće u centar Beograda, da sa Trga Marksa i Engelsa pošalju zahteve Skupštini. Parole: “Mi smo sinovi radnog naroda”, “Dole socijalistička buržoazija”. Akcioni odbor studenata proglašava sedmodnevni štrajk.

Političari ne dopuštaju studentima prelaz mosta preko Save, barikade su i dalje i kod podvožnjaka. Konačno, eto i Veljka Vlahovića, španskog borca. Parola: “Veljko, vodi nas!” Vlahović traži od studenata da artikulišu zahteve. Miloš Minić, tada predsednik Skupštine upozorava studente da njihovo nezadovoljstvo “može da iskoristi – neprijatelj”.

Koji neprijatelj? Koji prijatelj, drugačije rečeno? Vlahović razgovara sa studentima, zatalasala se masa studenata, ponovo komanda milicije: “Udri po njima!” Ispaljuje se suzavac. Sijevaju pendreci, mnogi padaju. Veljko Vlahović sa grupom funkcionera ćutke napušta bojište. Miloš Minić širi ruke, viče: “Ljudi, stanite!” Ispred pendreka profesor Radojica Kljajić: “Ne tucite decu, tucite mene!” I, milicija ga je prebila, postupila po profesorovoj želji.

Da skratimo priču, studenti su prešli most, zauzeli fakultete. Jedan od zahteva bio je da se Beogradski univerzitet nazove “Karl Marks”, ali to nije bilo sve od ultralevih zahteva i opredeljenja studentskih vođa.

Epicentar studentskog nezadovoljstva postaje Kapetan Mišino zdanje. U dvorištu projekcija “Krstarice Potemkin” i srodnih, revolucionarnih filmova. Operativac je i Dragoljub Mićunović koji formuliše zahteve, pojavljuje se Vuk Drašković, akteri su Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Nebojša Popov… U stalnom zasedanju Studentski parlament.

Podršku pružaju pisci Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Borislav Mihajlović, Duško Radović…

Desanka Maksimović: “Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu…”

Podršku studentima daju i filmski i pozorišni ljudi: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Žarko Cvejić, Mira Stupica, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić… Kada se pronela vest da bi Kapetan Mišino zdanje moglo biti napadnuto tenkovima(!), Dragoljub Mićunović je rekao:

– Ja nisam nikakav heroj, ako dođu tenkovi, ja ću reći studentima: Deco, bežimo! Ali, najpre hoću da vidim taj tenk kako razara Kapetan Mišino zdanje. Jer, to bi bio trenutak nezabiežen u kulturnoj istoriji bilo kog naroda.

Dušan Radović se obratio studentima:

– Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednog dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od pet hiljada đaka.

Parole studenata: “Proterajmo kljusinu istorije!” “Leva, leva, leva!” Miroljub Todorović daje reči, a Vuk Stambolić komponuje muziku koračnice “Crvenog univerziteta”.

Događaje u Kapetan Mišinom zdanju, Borislav Pekić vidio je drugačije. U svoj dnevnik zapisuje: “Dvorištem Filozofskog fakulteta ‘unterhaltuje’ se beogradska crvena džet-elita. Ta crvena buržoazija, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduševljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene… Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u zoološki vrt… Radikalne univerzitetske aule, gde se još nešto zbiva, gde je bengalska vatra zamenila onu pravu, ali se to ne vidi – postaju mesto za izlazak uveče, ide se kod studenata umesto u operu ili na prijem u nekoj ambasadi, premijeru nekog filma ili na kartanje…”

Punih osam dana se Josip Broz nije oglašavao povodom studentskih nemira. A, ustali su i studenti Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Niša, Ljubljane… Sve više se osećala uznemirenost u fabrikama, među radnicima. Broz je tog osmog dana, posle višečasovnog većanja sa najvišim rukovodiocima na temu kako da se stanje normalizuje, naredio da se naprave zaključci “u duhu rasprave”. Napustio je skup. Do neko doba noći su ti rukovodioci raspravljali o “duhu”. Broz je, međutim, ne obaveštavajući učesnike dotadašnje rasprave kojima je dao “domaći zadatak”, otišao u Televiziju Beograd i obratio se javnosti.

“Revolt kod mladih ljudi došao je spontano, ali je poslije došlo do izvesnog infiltriranja raznih nama tuđih elemenata, koji su hteli to da iskoriste u svoje ciljeve”, govorio je Broz. I, nastavio: “Međutim, ja sam došao do uvjerenja da je ogroman dio, mogu da kažem 90 odsto studenata, poštena omladina o kojoj nismo vodili računa, i koju smo vidjeli samo kao učenike, za koje još nije vrijeme da se uključe u društveni život. Tu grešku moramo da ispravimo. Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu mnoge od nas udarili po glavi.”

Tito je rekao da studentske demonstracije u Jugoslaviji nisu odraz onoga što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj… “To nije uticaj izvana” – naglasio je Broz. “Studentske demonstracije su odraz naših slabosti koje su se nagomilale i koje moramo otkloniti…”

Titove reči studenti su dočekali kao potvrdu ispravnosti svojih protesta i oduševljeno. Izašli su iz svojih aula i uhvatili se u Kozaračko kolo. Parole: “Mi smo Titovi, Tito je naš!” j: “Druže Tito, ljubičice plava…”

Sutradan, 10. juna 1968. godine, najznačajniji svetski listovi su na prvim stranicama objavili da je Tito jedini državnik na svetu koji je dao za pravo pobunjenoj omladini.

Kažnjeni

Osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu platilo je visoku cenu studentskih demonstracija 1968. godine. Kazna je stigla sedam godina kasnije – Skupština ih je udaljila sa Univerziteta. U toj grupi bili su: Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić (otac bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića), Zagorka Golubović, Dragan Životić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.