ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2]

Биографија
Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајеву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичке прилоге у сарајевском `Прегледу`.[4]

У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.

Послије ослобођења, Ерих Кош је био потпредсједник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвјету у Савезном извршном вијећу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).

Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.

Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и предсједник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа `Савременик`(1955-1960).[5]

Српска академија наука и умјетности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6]

Преминуо је 25. маја 2010. године.[7]
Veliki Mak
Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак, објављиван и под скраћеним насловом Велики Мак је сатирични роман Ериха Коша. Ово је Кошов први роман. Први пут је објављен 1956. године у издању Матице српске. За овај роман Ерих Кош је 1958. награђен највишим признањем Савеза књижевника Југославије.

О роману
Велики Мак је сатирични роман. Ово је први роман Ериха Коша и једно од његових најбољих остварења. Написан је 1956. године, али никако није његово прво дело. Прве његове приповетке објављене су још 1947. године у збирци У ватри 1947. године. Кош је иначе сматран једним од најизразитијих сатиричара тадашње српске књижевности. У његовим делима запажа се изразита склоност за прецизно реалистичко сликање стварних догађаја и личности. Ипак, у својим сатирама он не репродукује стварност, већ је узима као материју погодну за стилизацију и крајње слободну транспозицију. Служећи се алегоријом постиже изванредне ефекте. Он прави велику разлику између хумора и сатире. Док хумор само засмејава и разгаљује, сатира је опора и оштра, са задатком да огорчи и „ожучи” читаоца. Кош у својим сатирама не обрађује индивидуалне случајеве, већ ствара типове и синтетички приказује читаво друштво. Његов поглед на свет је суморан, али ипак не и песимистичан. Његови романи и поред трагикомичног садржаја зраче неком надом.[1]

Позадина приче
Према речима самог аутора, Велики Мак је настао захваљујући једном директном поводу. Те године у Београд је однекуд допремљен огроман кит, који је изложен на Ташмајдану. Људи су масовно нагрнули да виде то чудо. Међу њима су били чак и чланови Српске академије наука и уметности. Та масовна хистерија Кошу је послужила као мотив да напише овај роман.[2]

Радња романа
Аутор у почетку романа наводи саопштење штампе о хватању животиње и овај поступак чини да читалац поверује у веродостојност приче. Међутим убрзо схвата да то није сасвим тачно, када са реалистчног приказа писац прелази на сатирично-алегоријско уопштавање, стилизацију и неизбежно хиперболисање. Прве вести о излагању кита и посети радозналих грађана имају у себи нешто банално, свакодневно и прихватљиво. Тек када се радозналост претвори у неку врсту делиријума и колективне хистерије увиђа се преносни смисао дела.

Главни лик у роману је Раде Деспић, један обичан трезвени службеник, који осуђује ту помахниталу гомилу. Приближавајући се парку у коме је кит, посматра масу људи која у мистичном заносу прилази месту на коме је изложен један животињски леш. Међутим, посматрајући људе у трансу и њега изненада обузима занос. У тренутку највеће екстазе вилице кита, до тог тренутка растављене попречно постављеном даском, шкљоцну и затворе се и настаје невиђена паника. Људи беже преплашени и разочарани китом - божанством. Леш животиње временом се распада, ширећи по целом граду задах који се увлачи под кожу и у људске душе. Када једног дана полураспаднути кит бива уклоњен, вероватно на ђубриште, његови најватренији обожаваоци почињу да га се одричу. Људи који су највише причали о киту, посећивали га, дивили му се и веровали у његову чудотворну моћ, брзо заборављају предмет свог обожавања и чак нападају оног несрећног службеника који је једини донекле сачувао хладнокрвност. Он није поштеђен ни од подсмеха писца. Његова борба против неразумне љубави за кита, против мита непогрешивости, апсолутног знања и моћи, помало је донкихотовски смешна и узалудна.[1]
Vrapci Van Pea priča o genocidu nad Jevrejima
Imena
Mihailo Milić, novinar jednog centralnog lista, počinje da zaboravlja imena: svojih drugova, kolega, istorijskih ličnosti, a na kraju, i svoje ime. U početku je zaprepašćen i uplašen. Neznajući uzrok svoje čudne bolesti, on konsultuje lekara, profesora, advokata, koji redom objašnjavaju sa medicinskog, lingvističkog, pravnog itd. gledišta njegov mentalni defekt, ali Milićevo strasno i uzaludno proučavanje stručnih knjiga i teorija ne dovodi ni do kakvih rezultata ...
Tek mučno i postupno, on otkriva uzroke ove svoje bolesti. Zaglušujući glasove svoje poletne mladosti, potiskujući snove za koje je nekad izgarao, junak ove satire se u svojim poznim godinama odriče nekadašnjih zanosa i prepušta životarenju. To odvajanje od nekadašnje autentične misaone i etičke suštine, njegova bića, to učaurivanje u izolovani subjektivni mir bez perspektiva i bez dublje veze sa ljudima, nije ništa drugo do ekstremni vid ljudskog otuđenja.