Godina izdanja: 2010
ISBN: 978-86-913897-0-3
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Broj strana: 377
Povez: tvrd
Pismo: ćirilica
Format: 21 cm

Rat, kao istorijski događaj bez premca, ostavlja prostora za različita tumačenja, sagledavanja i preispitivanja. I oko tog rata i danas ne postoje nedvosmislene ocene u našem društvu, premda se 1999. godina i dalje pominje uz primetnu dozu užasa. Međutim, taj rat je odavno prestao da se tiče samo nas. Poslednjih nekoliko godina sve češće se može čuti kako je NATO agresija na SR Jugoslaviju imala nesagledive posledice po međunarodno pravo, kao ishodište za sve ono što se nažalost dogodilo nakon toga. I događa i danas.

O tome govori roman „Otimanje Evrope“, ruskog pisca Jevgenija Vodolazkina.

ISPOVEST KRISTIJANA ŠMITA

Književna kritika će sigurno upamtiti bombardovanje SR Jugoslavije, jer bez njega ne bi bilo „ruskog Umberta Eka“. Nosilac ovog laskavog priznanja, rođen u Kijevu 1964. godine, na književnu scenu, kao doktor filologije i saradnik u Institutu za rusku književnost, stupa 2005. godine romanom „Otimanje Evrope: Ispovest Kristijana Šmita“.

Kao što se da naslutiti iz naslova, okosnica ovog romana je životna priča mladog Nemca Kristijana Šmita, koji radi odsluženja vojnog roka počinje da radi u staračkom domu, brinući o njegovim živopisnim stanovnicima. NATO agresija na SR Jugoslaviju je isprva nešto sa čime je upoznat sasvim površno, ali će se sa novim poznanstvima, u staračkom domu i mimo njega, to promeniti. Pogledi na svet, vrline, mane i strahovi koje je posedovao biće stavljeni na posebno iskušenje a rat u Evropi postaće sudbinska tačka u njegovom životu.

Ovo je možda i prvi roman van naše zemlje koji je za temu imao ratnu 1999. godinu, što me je i privuklo da ga pronađem i pročitam. To naravno nije jedini razlog za čitanje ovog književnog dela.

OTMICA EVROPE

Na prvom stupnju književnog razumevanja, reč je dakle o delu koje se bavi NATO agresijom na SR Jugoslaviju. Ne „intervencijom“ kako se to često čuje, ili „balkanskim vazdušnim ratom“, koji se kao kovanica skoro pojavio, kao da je u njima učestvovao Crveni Baron lično. Čak ni najčešće korišćen izraz – „bombardovanje“ – nije suštinski ispravan, jer ne obuhvata sve što nam se dogodilo.


Pre svega, reč je o kršenju međunarodnog prava, za koje niko nikad nije odgovarao, koje je za posledicu imalo materijalna razaranja i brojne civilne žrtve. Na meti agresora našli su se i deca i odrasli ljudi, zdravi i bolesni, stanovnici naše zemlje kao i oni koji to formalno nisu (činovnici kineske ambasade). Sve to je pratila medijska kampanja koja je iskoristila najmračnije strane televizije kao tehnološkog i informativnog dostignuća. S punim pravom se na jednom mestu u romanu kaže: „Da je Hitler imao na raspolaganju takvu igračku, i sada bi sedeo u Berlinu“. Prva celina romana se time najviše i bavi i u njoj se nabrajaju sigurno ne sve, ali svakako najstrašnije laži izgovorene o nama tokom tih ratnih dana, i to u vreme kada se televiziji i novinama verovalo mnogo više. I jasno je što danas postoji sveprisutna sumnja, neverica i otvoreno neprijateljstvo prema novinskim kućama, koje se s punim pravom smatraju pukom propagandom. Iliti: zlom.

U takvim okolnostima, na drugom stupnju razmatra se sudbina sveta, pre svega Evrope, u kandžama nečega što je tada, te 1999. godine, pokazalo samo delić svog strašnog lika. „Otimanje Evrope“ nije slučajno odabran kao naslov, time se pravi kopča sa čuvenom mitom o otmici prelepe Evrope od nezaustavljivog, pohotnog i lukavog Zevsa, koji je svoje (ne)delo zavio obmanom. Posledice toga, kao i devojka po kojoj je dobio ime. kontinent je doznao prekasno, ako je uopšte i doznao, pošto događaji oko nas čini se svedoče o nečem sasvim drugom. Uostalom, mi danas poznajemo jednog sasvim drugačijeg Kristijana Šmita, koji sa književnim likom, osim porekla, jedva da ima išta zajedničko. Ali ono što on predstavlja u ovom današnjem svetu, svakako ih dovodi u vezu, makar kao suprotnosti.

Konačno, na trećem, dirljivom i ličnom stupnju ovog dela razmatra se sudbina čoveka u takvom svetu. Ako je išta moguće, šta se može učiniti. I to je ono što sigurno ostaje sa čitaocem, dugo nakon što se pročita poslednja strana a korice bar fizički zatvore.

STRAH OD BEZOBZIRA

Danas je „Otimanje Evrope“ moguće naći jedino u ponekoj biblioteci, antikvarnicama ili oglasima na internetu. Ovo delo je svakako ostalo u senci Vodolazkinovog najpoznatijeg romana „Lavr“, za koji je dobio nagradu „Jasna Poljana“ za knjigu godine u Rusiji. Tako je postao poznat i kod čitalačke publike na našim prostorima, odnosno u Srbiji i Srpskoj.

Dok smo sa užasom iznova svedoci pravde u sili, razmišljajmo. Možda se život zbog toga i ponavlja, da bi se sumnjičavi ubedili?

Živeti po savesti nije lako, ali je takav život moguć.

I mora biti moguć.