ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1996
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SV 38
40452) SNEG U JULU tajni život levice , Nenad Stefanović , Beogradska novinska agencija Tiker, 1996. novi prilozi metodi infiltracije : 23. avgust 1990-2. mart 1996 ,
Posle trasiranja linije Karlobag-Karlovac-Virovitica-Hag bilo je jasno da će se vladajući redovi trebiti od svih onih koji su makar nogom prešli Drinu, a kamoli ispravljali geografiju uzvikujući da Drina teče oko Knina. Stoga kongresna metla kojom su počišćeni Berček, Živojinović, Đogo, Jovanović, Radović, Budimirović i naniže, mnoštvo vodnika i kaplara nije nikoga iznenadila. Partija ustrojena po soldatskom firer-principu promene obavlja ne prekidajući marširanje i pesmu. Korak se menja ali ivice stroja nikako. Tako je jedno drugo kongresno smenjivanje (2. mart 1996) daleko važnije za našu priču o infiltraciji. Smena nacionalista je nešto već davno pripremljeno, dok je izbacivanje iz igre potpredsednika Perčevića nešto što najavljuje buduće korake.

Još pre zvaničnog isključenja ideologa Mihaila Markovića, u vreme kada je on već bio skrajnut iz stranačkog epicentra, poslove ideologije preuzima jedan posve mladi asistent prava Goran Perčević (1965). Korak po korak u raslabljenom vrhu, iz koga su uklanjani redom Jović, Vučelić, Minić, on je od zaduženja poslovima Mladih socijalista preuzeo Odbor za odnose sa inostranstvom. Putovao je po Evropi pokušavajući da uvede SPS u Socijalističku internacionalu, što mu nije uspelo, ali je sticao sve zapaženije mesto u medijima koji su izveštavali o njegovim putovanjima i nadgradnju zazornosti pred sopstvenom mladošću. Iako mu je tek 30 godina, on se profilisao u tipičnog čoveka aparata, da ne kažem aparatčika. Za njega je važila poslovica: `I Crvenkapa je skrenula sa staze, ali Perčević nikada sa linije.` Počeo je Miloševića da oponaša po govoru i po načinu češljanja. Inače, poznat je i po tome što sve svoje razgovore, od prijateljskih do oficijelnih snima. Za svaki slučaj, da uvek ima alibi. Meni je bio simpatičan zbog toga što tonsko beleženje nije skrivao - kao da daje na znanje sagovorniku da i sam pazi šta govori. Logično je pitanje: šta je jedan tako preoprezni političar u aparatu mogao da zgreši pa da bude smenjen? Zar se nije unapred obezbedio od svake neopreznosti? Na njegovo i na iznenađenje mnogih nije.

Njegov pad zabeležen onog trenutka kada je počeo da preuzima poslove ideologije. Da podsetimo, prostor mu je otvoren partija je ostala bez stratega. Perčević se stručno i operativno bavio pitanjem izbornog sistema: proporcionalni, mešoviti, većinski razrađivao je kombinacije na lokalnom, republičkom i saveznom nivou. O izbornom sistemu je pripremao i magistarsku tezu.

Sledeći stepen njegovog bavljenja partijskom strategijom bilo je rukovođenje Savetom za pravni sistem koji je, baš uoči Trećeg kongresa, `inicirao odluku o pristupanju harmonizaciji našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom Evropske unije. Niko nas na to nije prisiljavao, ali smo to učinili, jer je u našem interesu. Perspektiva Evrope je u zajednici svih evropskih građana, naroda i država.`

Na izgled se čini da je pogrešio u tome što nije pogodio kurs državne politike, pa je predlagao izborni sistem, a državni vrh uopšte više ne razmišlja o izborima; zatim, predlagao je viziju uključenja u Evropu a državni vrh, pod uticajem JUL-a, približavanje Kini. Dakle, pogrešio je ideološki pravac. Međutim, ako je to i tačno, ipak nije suštinski razlog njegovog pada. Pogrešio je u tome što se uopšte bavio ideologijom. Prema rasporedu odnosa na levici, SPS-u, kao masovnoj partiji, nije namenjeno, da kreira politiku. On treba da daje vojnike, a JUL će formirati generalštab. Izbor generalnog sekretara i četiri potpredsednika SPS-a dovoljno jasno ukazuje na poželjni profil rukovodnog kadra. Gorica Gajević, Zoran Lilić, Boško Perošević, Nikola Šainović, Slavica Đukić-Dejanović, tipični su partijski operativci, lišeni volje za inicijativom i ambicije za kreiranjem strategije. Oni su dobro izabrani vojnici partije, izvršioci.

Pogrešno je misliti da je kao trajan planiran odnos po kojem je JUL ideolog levice, a SPS sastavljen od malih mrava. Takav odnos je samo međufaza do ključnog cilja bespartijske države. U poslednje tri godine radi se na tome da se partijnost, kao politički fenomen prve vrste, ukine. Pred očima javnosti je sve vidniji proces marginalizovanja opozicionih stranaka, njihovog predstavljanja kao štetnih, po državu razbijačkih elemenata. Gašenjem opozicije u parlamentu, vrbovanjem njenih poslanika lakomih na novac, ukidanjem TV-prenosa, a uopšte izbacivanjem iz medija, nije nešto čime se posebno bavi naša knjiga. Interesuje nas isti taj proces, ali na levici. Tamo je daleko izazovniji! Kako ukinuti vladajuću partiju koja raspolaže sa 48 odsto poslanika u parlamentu i većinu materijalnih dobara u državi? U knjizi smo već prikazali dugotrajnost tog procesa nazvali smo ga strategija raka ili metod infiltracije. Manja partija, takozvana predsednička, preuzima mnoge poslove vladajuće; preuzima kao krunsku ingerencu ideologiju; od vladajuće partije pravi nešto nalik bivšem Savezu socijalističkog radnog naroda, smesu kojoj je teško utvrditi karakter, i stoga daleko bezbolnije u pogodnom trenutku proglasiti opštenarodnim frontom. Naravno, JUL planira i svoje ukidanje kao partije, što im neće imalo teško pasti jer, podsetimo, oni tri godine nakon osnivanja nisu ni doneli partijski program.

Pogodan momenat za aktiviranje ovog završnog plana je eventualna pobeda opozicije na izborima, ili najava te pobede. Ako nema partija, onda nema ni pobede ni poraza na izborima, jer nema ni izbora. Uvešće se referendumi, izjašnjavanje građanstva na slobodnu temu koju zada državni vrh. Metod vladanja korporativnog društva, koji je možda neka daleka budućnost, u postindustrijskom i postideološkom društvu, ali je u ovoj fazi svojinskih odnosa (budimo marksisti) samo metod čvrste ruke u vladanju. Sva vlast će se koncentrisati na nekoliko ljudi koje niko neće kontrolisati. Šta je loše eventualnom prosvećenom apsolutizmu? Ovaj obesoljeni narod, zabrinut i okrenut samo preživljavanju, ne bi ni primetio da se nešto promenilo. Sa istovremenom kampanjom jeftinijeg hleba čak bi i pozdravio prestanak političkog života koji mu je predstavljen kao faktor ometanja.

Projektanti ovakvog sistema zaboravljaju na hegelovski shvaćen princip urbaniteta u kojem se nikada svoje ja ne uzima kao izraz objektivnog duha. Ali urbanitet pominjem tek da uzgred komentarišem nelogičnost uverenja o ispravnosti samotumačenja istorije. Ono što je za vizuru naše knjige, koja se bavi metodom, tehnikom preuzimanja i kontrolisanja sistema, daleko važnije jeste mogućnost održavanja ovakvog ustrojstva države. Nema sumnje da je u unipolarnom svetu jedini mogući izvor ometanja realna moć smeštena u jednom centru. Nazvali ga Stejt Department, Trilateralna komisija ili Centar vladanja, svejedno, on jeste jedina struktura sa kojom se može postići dogovor o održanju takvog sistema u jednoj maloj državi. Srpska opozicija je uverena da zapadne demokratije neće izneveriti principe na kojima počivaju i zarad privremenih spoljnopolitičkih ciljeva podržati ustrojstvo koje je posve suprotno njihovom, ali ima i onih mišljenja, uglavnom iz kruga teorije zavere, koja veruju da je Zapad sinonim za mimikriju i cinizam, te da se neće obazirati na principe već na trenutni interes. Uglavnom, ono što mi treba da zabeležimo na kraju ove knjige jeste to da jedino neki vid spoljnog pritiska može da spreči pretvaranje Srbije u bespartijsku državu. U protivnom, san o apsolutnoj kontroli biće ostvaren.
Da ne živim u Srbiji, sa uživanjem bih posmatrao taj retro-istorijski proces, to ključanje mehurića u retorti s deset miliona ljudskih zrnaca.
Post scriptum Autor
mek povez, format 12,5 x 19,5 cm , ćirilica,224 strane