ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxx

Портрети гоњених и забрањиваних Срба.
Издавач: Ривел Ко, Београд.
Година издања: 2014.
Број страна:247.

KAO NOVA

tekstovi u njoj nastali su u prvoj i početkom druge decenije 21. veka, kada je na vlasti bila koalicija Tadić – Dačić, i kada se naše društvo lomilo između Haškog suda i NATO prajderaja u zametku. Tada sam zapisao da se „knjiga koju čitalac ima u rukama bavi onima koji su, srbujući ( trudeći se da žive i stvaraju kao Srbi ) postradali zbog srbofobije, jednog od ideoloških stožera Novog svetskog poretka. Svako je stradao na svoj način: od Nebojše Krstića, koji je ubijen u nameštenoj saobraćajnoj nesreći, preko vladike Artemija, koji je se našao na udaru NATO-a i vlast imajućih u SPC, do Biljane Đorović, kojoj su, 2011, ukinuli emisiju „Atlantis“ na Drugom programu Radio Beograda.“
Naglasio sam da su svi bili ili gonjeni kao Srbi ili ostajali bez posla kao Srbi: bilo je tu i intelektualaca i običnih ljudi. Ali, svima je zajedničko – nisu se uklapali u srbofobni poredak koji se, pod senkom NATO Imperije, formirao u Srbiji.
O slučaju vladike Artemija, prognanog po nalogu Vašingterne 2010. godine sa Kosova i Metohije, u knjizi „Srbovanje i srbofobija“, pisano je iz prespektive crkvene istorije, u kojoj takvih slučajeva nije bilo malo. Tekst o Zoranu Čvoroviću, koji je, zbog knjige „Istina o slučaju vladike Artemija“, dobio otkaz sa mesta asistenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, nadovezuje se na priču o „slučaju Artemije“, kao i tekstovi o Miloju Stevanoviću, poslovnom čoveku, koji je, zbog primanja na svoje imanje u Loznici kod Čačka grupe monaha, bio isključen iz SPC i Bobanu Kovačeviću, veroučitelju sa Kosova, koji je ostao bez posla zbog podrške nepodobnom učeniku Svetog Justina Ćelijskog. Tu, među njima, našao se i „monah – nemonah“ ( tako sebe zove! ) Antonije, borac protiv brane Stubo – Rovni, koja potapa Valjevsku Gračanicu i razara valjevski kraj.
Tu su i dva teksta o slučaju haškog „zatočenika savesti“, dr Vojislava Šešelja, pismo pokojnom Nebojši Krstiću, srpskom političaru s krstom i njegovom sledbeniku, Mladenu Obradoviću, hapšenom i zatvaranom jer je ustao protiv „džender poretka“ EU neonacizma u okupiranoj Srbiji, kao i članak o Momiru Laziću, najgrlatijem junaku srpske patriotske margine ( a patrioti su, naravno, bili i ostali na margini ) koji se nije plašio da pljune u lice Novom poretku, kao što su naši stari, na čelu s đeneralom Dražom, pljunuli u lice onom Novom poretku, s brčićima i glatko zalizanom EUropskom kosom.
Opisan je i slučaj Vladimira Erića koji je ostao bez posla jer se usprotivio da u firmi u kojoj je radio ( u srcu Srbije ) stoji idolopoklonička slika katedrale Svetog Petra u Rimu. Dat je i tekst „Školokaust u Montenegru“ koji se bavio progonom srpske kulture u dukljanoidnoj Crnoj Gori, a na osnovu knjige „Noć dugih makaza“ Veselina Matovića, profesora iz Nikšića. NJega su montenegrinske sluge Vašingterne ostavile bez posla jer nije hteo da se odrekne srpskog jezika i pisma. U knjizi se našao i privatni preduzetnik Aco Đenadić iz Čačka, spreman da ode u zatvor a da ne plati saobraćajnu kaznu pisanu latinicom.
Kosta Dimitrijević, ugledni srpski književnik, nije dobio nacionalnu penziju, a godinama je bio cenzurisan i ostrakizovan. Borisav Čeliković, istoričar iz Gornjeg Milanovca, ostao je, zbog partokratskog zlostavljanja grada u srcu Srbije, bez posla u Muzeju rudničko – takovskog kraja, u kome je ostavio vidan trag. Miodrag Zarković, novinar „Pečata“, svojevremeno je bio tužen od separatofilnih delatnika RTV Vojvodine, zato što je ukazivao na pravu prirodu njihovog delovanja. Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik frankfurtskih „Vesti“, izgubio je mesto jer je previše pisao o EU Hrvatima ( naročito ovo U, latinicom ); Biljani Đorović su, kako rekosmo, na Radio Beogradu, oduzeli slušani „Atlantis“, u čemu je aktivnu ulogu igrao Dragoljub Mićunović..