ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxx

Zagreb indoors dnevnik - Radivoj Cveticanin

udzbenički format
tvrd povez,omot

Posveta autora

720 strana
ilustrovana

Listovi po ivicama požuteli, na oko 15ak strana ima pisanja grafitnom ili obeležavanja, blagi miris cigare

Zagreb indoors
dnevnik 2005 - 2009
Radivoj Cvetićanin(autor)

Izdavač: Službeni glasnik:Dan Graf

Dnevnik bivšeg ambasadora Srbije u Hrvatskoj o usponima i padovima u odnosu dveju država. Široka panorama događaja koji su se odigravali u neposrednoj prošlosti. Dnevnik dotiče na stotine ličnosti kojie su i danas akteri na javnoj sceni. Autor opisuje susrete na najvišem nivou, beleži i analizira političke i društvene procese, decentno oživljava kuloare. U tom slislu, to je istorija bez distance, otvoreni dokument jednog vremena.


Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Srbija , Hrvatska
Ostali naslovi iz oblasti: Memoari, biografije, dnevnici, pisma

2012; Tvrd povez; latinica; 24 cm;

Šta sam hteo da kažem u Dnevniku

Autor: Radivoj Cvetićanin

1. Sugestiju da pišem dnevnik u Zagrebu dao mi je Radovan Popović, književni istoričar i nekadašnji Politikin urednik. Smatrao je da bi bilo šteta ne ostaviti izvestan javni dokument iza sebe, o poslu srpskog ambasadora u Zagrebu. Poslušao sam ga, doduše posle dvoumljenja koje je trajalo dva-tri meseca. Onda sam krenuo, najpre olovkom u svesku, a u drugoj polovini pisanja direktno u kompjuter.
(Gotovo četiri godine , iz dana u dan.) Kompjuter u smislu zaštite poverljivosti nije najbolje sredstvo, ali učinilo mi se u jednom trenutku da sam bio dovoljno podigao nivo svoje bezbednosne kulture. Diplomatama se, inače, savetuje da kompjuter izbegavaju, i to ne samo za osetljivije stvari.
2. Mislio sam, naravno, na one koji su ovo radili pre mene. Moj favorit-dnevnik u srpskoj književnosti je Dnevnik jednog dobrovoljca Pere Todorovića. Ambasadori, pak, koji su objavili svoje dnevnike retki su. To je profesija u kojoj je tajna jedno od glavnih oružja, možda zato. Kako god, Mita Miljković je svoje beleške iz Sofije objavio četrdesetak godina posle službovanja tamo. Veljko Mićunović slavne Moskovske godine dvadesetak godina pošto se vratio iz Rusije. Čeda Štrbac dnevnik iz Indije – prošle godine, desetak godina nakon što je posle 5. oktobra došao iz Delhija. Ja sam svoj dnevnik objavio tri godine po povratku iz Zagreba. Primećujete da se rapidno skraćuju razmaci između okočanja mandata ambasadora i publikovanja knjiga. Rekao bih da to diktira duh vremena. Ako ne objavimo mi, objaviće Vikiliks! Nečiji naredni ambasadorski dnevnik pojaviće se prema ovoj računici sutradan po povratku njegovoga autora kući. Ili nikad.
3. Spomenute dnevnike uvaženih kolega nisam čitao niti konsultovao tokom pisanja. Čitam ih sada. Ali, ono što sam čitao, i na šta sam čitavo vreme mislio, jesu Embahade Crnjanskog. One su, naravno, simbol ovoga žanra, jer se memoari (što Embahade jesu) i dnevnici dodiruju sa brojnim njihovim književnim karakteristikama. Tu i tamo u mome tekstu daju se primetiti citati stila Crnjanskoga. Jedan mi je prijatelj, diplomata, već ukazao na to, i ne verujem da ću moći dobiti lepši kompliment, ako ikoji još i zaradim.
4. Da pustim knjigu u štampu, odlučio sam se onoga časa kada je i poslednji ključni akter moga dnevnika sišao sa velike državne scene. U Hrvatskoj, otišli su predsednik Mesić i premijer Sanader i premijerka Kosor. U Srbiji otišle su dve vlade – s njima i Koštunica i Drašković, Cvetković i (uslovno rečeno) Jeremić, napokon Tadić. Kad je i Tadić otišao, onda sam bio uveren da sadržaj moga dnevnika neće dramatično afektirati svoje junake, i evo ga pred čitaocima.
5. Tih je junaka na desetine. Neki se u Dnevniku pojave i nestanu, neki, međutim, idu sa mnom od početka do kraja. Tekst u principu popravljao nisam. Da sam naknadno brisao, stradala bi autentičnost. Sad držim - kad sve ponovo pogledam - da je, recimo, Mesić ličnost mnogo većeg političkog talenta nego što je ispao u Dnevniku, a da sam s Pupovcem realno manje bio u sporu nego što sam tamo beležio. Dva su mi Vuka bili šefovi-ministri: za jednoga sam (Draškovića) imao simpatije, za drugoga (Jeremića) neuporedivo manje. Nisam to krio. Sanadera sam smatrao sposobnim i hrabrim političarem, ali pokazalo se, eto, i njegovo drugo lice. Sa sadašnjim predsednikom Josipovićem radio sam na povlačenju tužbi, ali bez rezultata.