ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


KOREN ZLA , Ivan Stambolić , Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002 , mek povez,latinica, 194 strane , biblioteka SVEDOČANSTVA a)Stambolić Ivan - Intervjui b)Srbija - Političke prilike/ Predgovor Latinka Perović, 20 članaka: Vlast i opozicija u Srbiji, Gluva sila, Ustav na tenkovskim gusenicama, Seme razdora u temeljima Jugoslavije, Nisam izmislio Miloševića, Ka predkumanovskim granicama, Spasavanje Crne Gore, Koreni zla...




Ivan Stambolić (Brezova, kod Ivanjice, 5. novembar 1936 — Fruška gora, 25. avgust 2000) je bio srpski političar, visoki funkcioner Saveza komunista Srbije i predsednik Predsedništva SR Srbije u doba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Stambolić je bio politički mentor Slobodana Miloševića i velikim delom je zaslužan za njegov uspon na vlast. Naime, Milošević je tokom karijere uglavnom nasleđivao Ivana Stambolića na upražnjenim funkcijama. Nakon razlaza sa Miloševićem zbog nacionalizma krajem 1980-ih Stambolić postaje jedan od njegovih najvećih suparnika.

Stambolić je upamćen kao veliki zagovornik kompromisa i međuetničke tolerancije.[1] U avgustu 2000. godine oteli su ga i ubili pripadnici JSO-a, najverovatnije po naređenju Miloševića.[2]

Biografija
Ivan Stambolić je rođen 5. novembra 1936. godine u Brezovi, kod Ivanjice. Bio je četvrti od petorice sinova Milunke Stambolić i Miodraga Čekerevca. Majka Milunka, bila je rođena sestra revolucionara, narodnog heroja i političara Petra Stambolića.[3] Otac Miodrag (1908—1995) završio je Poljoprivrednu školu i bio predratni zadrugar, a potom prvoborac, narodni poslanik i predsednik Moravičkog sreza.[4] Njegova braća bili su — Vukašin Stambolić (1927—2013), političar, završio Filozofski fakultet, bio predsednik Saveza studenata Jugoslavije (SSJ) i narodni poslanik, član CK SK Srbije; Draško Stambolić (1932—1993), ostao na porodičnom imanju, bio odbornik i predsednik MZ Brezova; Miloš Stambolić (1934), završio književnost, bio glavni urednik i generalni direktor „Nolita” i Milun Stambolić (1948), arhitekta, projektovao nekoliko objekata i spomenika.

Trojici njegove braće roditelji su namenili fakultetsko obrazovanje, dok se Ivan, nakon osnovne škole, školovao za metalostrugara u Industrijskoj školi u Rakovici (prethodno je niže razrede gimnazije završio u Užicu i Ivanjici) i kasnije zaposlio kao kvalifikovani radnik u „Industriji motora Rakovica“.[5] Radio je i u Fabrici reznog alata u čačanskom „Ceru“. Na svoju ruku upisuje studije prava u Beogradu i Pravni fakultet završava paralelno sa poslom. Na studijama upoznaje mlađeg kolegu Slobodana Miloševića, koji postaje njegov štićenik.[5] U članstvo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) primljen je 1954. godine.

Saradnja sa Miloševićem
Stambolić 1965. godine postaje direktor preduzeća „Tehnogas“, a njegov zamenik tada je bio Slobodan Milošević. Nakon što Stambolić odlazi iz „Tehnogasa“, Milošević prelazi na upražnjeno mesto direktora. Milošević će mu sve vreme tokom karijere biti naslednik na upražnjenim foteljama. 1973. godine, Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda.

Svoju političku karijeru, Stambolić je počeo 1976. godine, kada je izabran za sekretara Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Srbije. Dve godine kasnije, 1978, dolazi na dužnost predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Dok je Stambolić bio predsednik srpske vlade, jezgra političke moći, Milošević je predsednik Beogradske banke, centra ekonomske moći.[5] Po isteku mandata na čelu Izvršnog veća, 1982, Stambolić postaje predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda.

Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu Gradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju nekih starijih komunista.[5] U naredne dve godine, Stambolić u potpunosti učvršćuje svoju vlast na republičkom nivou. U to doba angažovao se u zahtevima za promenu ustavnog položaja Srbije, smanjivanje velikih nadležnosti srpskih pokrajina i reformisanje ekonomskog sistema.[6] On je insistirao da se te promene provedu u okviru institucija sistema, odnosno putem pregovora sa drugim republičkim i pokrajinskim rukovodstvima, uključujući i kosovsko. U početku se činilo da te umerene stavove deli i Slobodan Milošević.

Razlaz sa Miloševićem
Glavni članak: Osma sednica CK SKS
Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji maja 1986. godine Ivan Stambolić postaje predsednik Predsedništva SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. Nakon dolaska na čelo CK SKS, Milošević ojačava partijski aparat, oko sebe okuplja verne saradnike i formira frakciju, koja se u proleće 1987. otvoreno sukobljava sa delom komunista koje predvode Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić.[5] Ovaj period je obeležio Memorandum Srpske akademije nauke i umetnosti, koji je uznemirio jugoslovensku javnost. Nakon njegovog pojavljivanja u septembru 1986. godine, Stambolić je bio jedan od najoštrijih kritičara tog Memoranduma. Dan nakon objave memoranduma, predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić ga je nazvao ratnim manifestom za srpske komesare.

Usled naraslih međunacionalnih tenzija između kosovskih Albanaca i Srba, Stambolić je u aprilu 1987. godine poslao tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije Slobodan Miloševića na Kosovo da posreduje u sukobu. Umesto toga, on se stavio na stranu Srba, koristeći kontrolu nad medijima i partijsku mašineriju za podstrekivanje nacionalizma.[7] Stambolić je nakon ovoga pokušao organizovati smenu Slobodana Miloševića preko beogradske organizacije Saveza komunista, čiji je predsednik tada bio Dragiša Pavlović. Sukob između dve frakcije se sve više produbljivao. Milošević je već imao važne medije pod svojom kontrolom, koji su ga opisivali kao narodnog tribuna, te je na stranu Miloševića stao najveći deo javnosti. U međuvremenu se dogodio masakr u paraćinskoj kasarni koji je širom Srbije doveo do velikog negativnog raspoloženja prema Albancima i dao dodatnu podršku Miloševiću.


Bilo je vrlo ozbiljnih ljudi koji su imali izvesne rezerve prema Miloševiću, pa i sumnje u njegove namere. Sekretar za unutrašnje poslove Svetomir Lalović upozoravao me je da „čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nešto događa“. Čak mi i neki srpski akademici skreću pažnju sa vidnom zabrinutošću. Mole me da prevaziđem sporove sa Akademijom, jer u suprotnom može doći do potresa u kojima ću možda baš ja biti prva žrtva.[8]

Osma sednica CK SK Srbije održana 24. septembra 1987. je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.[9] Na osmoj sednici Partije, održanoj pred televizijskim kamerama, Miloševićeve pristalice su osvojile većinu te započele čistku, kasnije nazvanu „diferencijacija“, čija je prva žrtva bio Pavlović, a posle njega i sam Stambolić. Na ovoj sednici Pavlović je razrešen svih partijskih dužnosti. Nekoliko meseci kasnije, Stambolić je usled negativne kampanje štampe i ogromnog pritiska javnosti, 14. decembra 1987. na sednici Predsedništva SR Srbije podneo ostavku i povukao se iz političkog života.[5] Osmu sednicu mnogi smatraju uvodom u jugoslovenske ratove 1990-ih.[9][10]


Siguran sam u jedno — ni prvim ni poslednjim korakom nisam doprineo podizanju ovog strašnog oblaka što nam već nekoliko zamračuje sve vidike. Štaviše učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim nacionalni brodolom. Za pohvalu — malo, za utehu — nedovoljno. Jedva savest da podmiri.[8]

Stambolić je od 1988. godine pa nadalje bio neprekidno pod prismotrom Državne bezbednosti Srbije.[2] U januaru 1988. je na predlog tadašnjeg Saveznog izvršnog veća SFRJ izabran za direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju — „JUBMES“ — čiji je cilj bio da olakša izlazak domaćih preduzeća na strana tržišta. Aprila 1988. godine je doživeo tešku porodičnu tragediju: u saobraćajnoj nesreći kod Budve poginula je njegova dvadesetčetvorogodišnja ćerka pod sumnjivim okolnostima. Slobodan Milošević došao je na njenu sahranu, a Stambolićeva supruga Katarina je odbila da mu pruži ruku.[5] Sam Ivan je kasnije dovodio u vezu Bojaninu smrt sa ishodom Osme sednice.[11]

Stambolić se oglašavao u javnom životu 1991. godine, kada je pružio podršku antiratnim protestima i 1992, kada je pružio podršku studentskom protestu.[12] 1995. godine Ivan Stambolić odlučuje da javno progovori, „posle dugog ćutanja“, te objavljuje knjigu „Put u bespuće“ koja se bavi događajima iz prethodnog perioda i kritikuje politiku Slobodana Miloševića:


Kad se pogleda njegova politika danas vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani ide iz poraza u poraz. Svaki novi poraz je veći. Ali i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni... I sve tako. Sve vreme to je jedan veliki gubitnik. Razume se, sa njim i srpski narod.[13]

On je kritikovao Miloševića zbog spajanja nacionalizma i socijalizma, nazivajući njegov poredak nacionalistički boljševizam i nacional-socijalizam.[14] Aprila 1995. godine Stambolić u organizaciji Beogradskog kruga i zajedno sa pedesetak intelektualaca iz Srbije odlazi u opkoljeno i granatirano Sarajevo.[5] U istom periodu, zajedno sa Miladinom Životićem, Mišom Nikolićem, Žarkom Koraćem, Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom, učestvuje u pokušaju stvaranja Socijaldemokratskog saveza Srbije.[5]

1997. godine, odlukom Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, smenjen je sa položaja direktora „JUBMES“ banke.[8] Stambolić nakon toga povremeno izlazi u javnost oštrim nastupima protiv Slobodana Miloševića.


Kada je cela stvar s ideološkom odbranom Jugoslavije bila potpuno ogoljena, najveći deo Armije, evoluirajući od komunizma i unitarizma, završio je u pravoslavlju i velikosrpskom nacionalizmu.