ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxx

Epika i politika Aleksandar Pavlović
nova
manji format

Nacionalizovanje crnogorske usmene tradicije u prvoj polovini XIX veka.

Predgovor

Ovu knji­gu je, na­dam se, mo­gu­će či­ta­ti i kao pri­ču. Nje­na je rad­nja smeš­te­na u pr­ve de­ce­ni­je de­vet­na­e­stog ve­ka, ka­da cr­no­gor­ske usme­ne pe­sme po­sta­ju pred­met in­te­re­so­va­nja uče­nih lju­di i ka­da se ja­vlja­ju nji­ho­vi pr­vi za­pi­si i ob­ja­vlje­ne zbir­ke. Ona ima i svo­je ju­na­ke: jed­nog vla­di­ku, Pe­tra I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ko­ji je isto­vre­me­no i vla­dar i ute­me­lji­vač cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti, jed­nog pro­fe­si­o­nal­nog gu­sla­ra, Ðu­ru Mi­lu­ti­no­vi­ća, ko­ji je uz to pi­smen, ško­lo­van, ve­li­ki poš­to­va­lac knji­ga i pro­sve­te, va­tre­ni na­ci­o­na­li­sta bli­zak cr­no­gor­skim i srp­skim vo­đa­ma i, na­rav­no, Vu­ka Ka­ra­dži­ća, cen­tral­nu lič­nost u us­po­sta­vlja­nju usme­ne tra­di­ci­je kao osno­ve na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, a umno­go­me i središnju lič­nost srp­ske kul­tu­re uopšte.

Zahvaljujući danas već kla­sič­nim ra­do­vima Smi­ta, Gel­ne­ra i Hob­sba­u­ma, po­zna­ta nam je od­lu­ču­ju­ća ulo­ga kulturne i političke eli­te u tzv. “iz­miš­lja­nju tra­di­ci­je” i us­po­sta­vlja­nju na­ci­o­nal-ro­man­ti­čar­skih ide­ja i po­kre­ta u Evro­pi za vreme pr­ve po­lo­vi­ne de­vet­na­e­stog ve­ka, a odav­no je uočen i zna­čaj na­rod­ne epi­ke u tom pro­ce­su kod ju­žnih Slo­ve­na. Iako nam je, da­kle, ja­san sâm is­hod, a to je u ovom kon­kret­nom slu­ča­ju us­po­sta­vlja­nje cr­no­gor­ske i her­ce­go­vač­ke epi­ke kao na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je, me­ni se ne­ka­ko či­ni­lo da ti­me ni­je is­pri­ča­na cela pri­ča o iz­ra­sta­nju i us­po­sta­vlja­nju jed­ne no­ve pa­ra­dig­me i nje­nom ve­zi­va­nju za usme­nu tra­di­ci­ju, i u tom kon­tek­stu su mi pa­da­le na um Sar­tro­ve re­či da nam Fu­ko sjaj­no de­mon­stri­ra pro­me­nu pa­ra­dig­me, ali nam ne go­vo­ri ka­ko pro­me­na na­sta­je ni ko su nje­ni agen­si (Sartre 1966: 87). Usme­na pe­sma, mo­žda, ne pred­sta­vlja naj­za­hval­ni­ji ma­te­ri­jal za ta­kva raz­miš­lja­nja poš­to je, za raz­li­ku od pi­sa­nog tek­sta, flu­id­na, ko­lek­tiv­na tvo­re­vi­na ko­ja je, stro­go me­to­do­loš­ki gle­da­no, bez auto­ra, po­čet­ka, isto­ri­je. No, to ne zna­či da usme­na tra­di­ci­ja ni­je pod­lo­žna pro­me­ni ili uti­ca­ji­ma pi­sa­ne kul­tu­re i “po­li­tič­ki uticajnih lič­no­sti”, ka­ko bi se to da­nas re­klo. Ova knji­ga pred­sta­vlja po­ku­šaj da se te promene i uticaji iden­ti­fi­ku­ju na primeru cr­no­gor­ske epi­ke ob­ja­vlje­ne u jed­noj Ka­ra­dži­će­voj zbir­ci.

Nekim čitaocima će, na­dam se, te­o­rij­sko-me­to­do­loš­ki okvir ko­ji je ko­riš­ćen u ovom is­tra­ži­va­nju i njegovi zaključci delovati do­volj­no ube­dlji­vo. Dru­gi će možda primetiti da ni ja ni moji pret­hod­ni­ci i pret­hod­ni­ce na ovom po­lju ipak ne­ma­mo neo­bo­ri­ve do­ka­ze da su baš vla­di­ka Pe­tar I i Ðu­ra Mi­lu­ti­no­vić lič­no ispe­va­­li no­ve pe­sme ili pre­ra­dili sta­re, i ta­ko usme­nu tra­di­ci­ju obo­ji­li no­vim to­no­vi­ma. Ti čitaoci bi ovoj knji­zi mo­gli da pri­stu­pe kao delu sa­zda­nom od mnoš­tva do­ku­men­tar­nih i na­uč­nih či­nje­ni­ca, ko­me kon­kret­ne lič­no­sti za­pra­vo i ni­su neophodne i pred­sta­vlja­ju sa­mo plod ro­man­si­jer­ske sklo­no­sti nje­nog auto­ra. Tre­ći­ma, pak, ko­ji i da­lje čvr­sto sto­je na po­zi­ti­vi­stič­kim po­zi­ci­ja­ma na­uč­ne stro­go­sti i pro­ver­lji­vo­sti, ako ta­kvih još uvek ima, ova na­po­me­na mo­že po­mo­ći da uš­te­de vre­me i trud i da za či­ta­nje uzmu što­god drugo.