ISBN: Ostalo
Jezik: Francuski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

manji format
373 strane
1965god
Odlično očuvana
Francuski jezik

У новембру 1955. Рејмонд Арон је одржао на Сорбони први од главних курсева из којих ће бити извучена три његова најпознатија дела. Након осамнаест лекција о индустријском друштву и класној борби , деветнаест лекција његовог курса за годину 1957-1958 – непосредно пре повратка на власт генерала де Гола и преласка на Пету републику –, први пут објављених 1958. године под насловом Социологија индустријских друштава: скицу теорије политичких режима објавио је Галимар 1965. године са насловом овог пута Демократија и тоталитаризам .

Ова књига се брзо етаблирала као суштински део француске мисли о тоталитаризму, кроз социолошку амбицију. Рад Рејмонда Арона прати прилично једноставну прогресију. Пре свега, поставља темеље свог методолошког приступа. Затим поставља своју централну тезу по којој је разлика између демократије и тоталитаризма суштински последица унутрашње логике режима. Односи се на нечији начин прихватања или одбијања политичког сукоба. Затим детаљно описује како је, из ове примарне разлике, могуће мапирати разноликост политичких режима.

Прва карактеристика његовог приступа је да прати политичку анализу ( стр. 23-33). Термин „политика“ није очигледан јер се односи на веома различите објекте. Тако енглески разликује јавне политике , актере и институције које структурирају политичко поље , од дисциплинског поља које је заинтересовано за јавно одлучивање и социологије организација ( политике ) . Дакле, у француском лексикону постоји стварна несигурност у вези са назначеним објектом. Да ли је у питању означавање појединих сегмената друштвеног уређења или специфичног облика ове друштвене организације у целини? Рејмонд Арон одлучује се у правцу дефиниције блиске Платоновој Политеи : говорити о политичком режиму значи говорити о одређеном обликовању друштва, о одређеној репрезентацији коју оно има о себи – чак и која се намеће актерима, јер перцепција њиховог Града функционише у супротности са перцепцијом коју имају о другим градовима. Дакле, не ради се само о томе да се из даљине уочи постојање феномена независног од људских поступака као што је појава плиме и осеке, већ да се то анализира као феномен који има смисла само из наше перспективе. сопствено искуство другости, у другом речи јер активно учествујемо у искуству. Ова дефиниција политике не изолује политички аспект од друштвеног, верског или економског аспекта, јер су сва ова поља укључена у посебан облик политичког режима.

Друга посебност методе Рејмонда Арона је у томе што се социолошки приступ разликује од филозофског приступа јер „није замишљен да буде нормативан [или прескриптиван], већ аксиолошки неутралан [анализа не зависи од вредности истраживача, то је чињенично]” (стр. 38). Социолошка анализа поставља у једнаке услове све елементе који ће утицати на понашање актера (анализа навика, друштвеног окружења, вредности, дискурса итд.).

Коначно, Рејмонд Арон одбацује идеју да би било могуће пронаћи бољи режим јер су политичке организације плод одређеног друштва чији сви закупци нису извозни. Штавише, идеја најбољег режима нужно доводи у питање циљеве политике, што је тешко помирљиво са проучавањем на терену и претпоставља значајне нормативне компромисе (на пример, да ли да фаворизујемо ефикасност или слободу?) (стр. 54) .

Рејмонд Арон тоталитарно питање разматра на основу посматрања преласка на нови облик друштва под утицајем индустријализације и појаве маса. Дефиниција тоталитаризма долази након прве разлике између уставно-плуралистичких режима и једнопартијских режима (стр. 74). Арон изјављује да му се ова супротност између два идеална типа чини природном када посматра мађарску револуцију која је уздрмала совјетски политички пејзаж 1956. године, будући да би изгледи за појаву неколико политичких партија променили природу режима (стр. 97). ).

Совјетски Савез је сукцесивно прешао са колегијалног руководства на једночлано руководство без промене природе режима. С друге стране, прелазак са једнопартијског на вишепартијски режим донео би стварне промене. Феномен многострукости партија, који произилази из модерне концепције репрезентације, би стога чинио суштински аспект модерних режима (стр. 99). Тако, за разлику од многих својих вршњака, Рејмонд Арон не мисли да Совјетски Савез после Стаљина више није био тоталитаран. Критеријум броја странака, свакако у почетку емпиријски, носи са собом и сам принцип облика друштва који прихвата или одбија сукоб. Концепт „хармоније“ се односи на Рејмонда Арона више на идеју равнотеже између идеје и интереса за такмичење

политика – другим речима политика се не своди на игру опортуниста од стране опортуниста и за опортунисте – него на идеју уједињеног друштва (стр. 110-112). Рејмонд Арон тада сматра тоталитарне режиме „посебним обликом једнопартијског режима“. Овим режимима је заједнички монопол, додељен партији или органу власти, на легитимно политичко деловање (стр. 80), односно учешће у надметању за вршење власти, учешће у утврђивању акционог плана, на организациони план целе заједнице. Овај тип режима укључује партију и заснива се на идеологији у смислу „глобалне репрезентације историјског света, садашњости и будућности, онога што јесте и мора бити“ (тј. концепт визије света, Велтансцхауунг на немачком). Ова партија би желела да постигне потпуну трансформацију друштва како би оно било у складу са својом идеологијом. Такође одржава конфузију између друштва и државе (стр. 91). Ови режими одражавају идеју супротну идеји хармоније прецењивањем идеја. Концепт тоталитаризма се код Арона односи на идеју „перманентне револуције“, која личи на „закон кретања“ који је Хана Арент успела да идентификује. Једнопартијски режими би се заиста суочили са алтернативом између перманентне револуције засноване на идеологији и стабилизације уз ризик да постану технократскији (стр. 105).