ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Jezik: Srpski
Autor: Strani

2003.
mek povez, strana 274

vrlo dobro stanje

Kada se malo bolje razmisli o tome, vođenje politike bilo je neizmerno jednostavnije pre, recimo, jednog veka. Porast teškoća bavljenja politikom proističe iz mnogih razloga. Sa intelektualnog gledišta treba početi od kraja šezdesetih godina, kada je studentska pobuna iznela na scenu novi demokratski primitivizam. Ali semena `teške politike` sežu i u tehnologiju, a naročito u video-demokratiju. A u međuvremenu nas pogađaju degenerativni procesi, iznad svega širenje političke korupcije koja je takva da korumpira i samu politiku.
Ako se stvari prikažu jednostavnijima nego što to jesu, one se u stvari komplikuju. Kao što je rekao Menken (Mencken), `za svaki ljudski problem postoji neko rešenje koje je jednostavno, jasno, i pogrešno`. A tokom šezdesetih godina stasala je jedna generacija koja je verovala da postoje jednostavna i jasna rešenja za gotovo sve. Generacija revolucije univerzitetskih kampusa bila je ubeđena da se `prava demokratija` sastoji jednostavno od toga da se sve većem broju ljudi daje sve veća vlast. Jasno, ali pogrešno. Demokratija ne može biti jednostavno vlast naroda, budući da je `vlast naroda` samo skraćenica od `vlast naroda nad narodom`. Vlast je odnos, a imati vlast implicira da neko kontroliše (na neki način ili u nekoj meri) nekog drugog. Dalje, stvarna vlast je vlast koja je delatna. Ali kako može ceo jedan narod - sačinjen od desetina ili čak stotina miliona ljudi - da vlada nad samim sobom? Na ovaj upit niko ne ume da pruži jednostavan odgovor.
Kulturna revolucija (ona zapadna, da preciziramo) šezdesetih godina smatrala je da prava demokratija mora biti `puna demokratija` - demokratija posvuda - a ovo je impliciralo da političku demokratiju mora dopuniti ekonomska demokratija. To je lako? Izgledalo je lako jer je tvrdnja zahtevala (u svojoj nemarksističkoj varijanti) jednostavno proširenje mehanizama samouprave političke demokratije na fabrike, ili na uslužne delatnosti postindustrijalističkog društva. Komplikacija koje niko nije bio svestan, onda kao ni danas, sastoji se u tome da ekonomska demokratija mora ostati `ekonomska`, odnosno da mora polagati račune ekonomiji. A sigurno nema lakog odgovora na to kako uklopiti demokratske procedure odlučivanja sa troškovima, produktivnošću, profitima, i sa potrebom da se održi na površini u moru globalnih kompetitivnih tržišta.
Kada su uzvišene nade pobunjenika iz šezdesetih godina potonule na grebenima stvarnosti, ono što im je preostalo u dubini duše bila je duboka odbojnost prema svetu koji je preživeo njihove proteste. Dok su se simplicistička rešenja koja je osmislila `imaginacija na vlasti` rasprsla sama od sebe, njihovo nasledstvo se ovekovečuje među nama u vidu simplicističkog negativizma. Uvek ima toliko toga što je pogrešno u svetu da se nikada ne greši ako se izabere put `kriticizma`. Neka bude tako. Ali, da li je kriticizam cilj samom sebi? Za negativiste jeste. Negativista se nikada ne zapita: šta je cilj? Kuda me nosi ili vodi moja kritika? A ne pita se ni: kakve su alternative? Sumnja da bi alternative mogle biti gore, ili da bi mogle da uopšte ne postoje, retko prolazi kroz njegov um.Jasan rezultat `simplicizma` - kombinacija detinjaste demokratije i sirovog negativizma - jeste da stara politička mašinerija stalno dobija udarce, ali nijedan ozbiljan savet u pogledu toga kako da se popravi ili izmeni nabolje. Zapravo, što je više rasklimavamo, to smo manje sposobni da je popravimo. Analogno tome, rasuli smo svu našu domišljatost na to da proširimo `horizontalnu demokratiju`, zanemarujući, čak i potkopavajući duž ovog puta `vertikalnu demokratiju`. Tako smo tokom mnogih decenija skoro zaboravljali da je na kraju demokratije, i ne može da tamo ne bude, neki sistem vlasti. A od zanemarivanja funkcije vladanja dobija se samo pogoršanje njegovog funkcionisanja.

Korupcija i odbacivanje politike

Političari su popularni u herojskim vremenima, ali retko su takvi u vremenima rutine, kada demokratska politika postaje svakodnevno upravljanje, iz dana u dan, `normalnim` problemima. U literaturi koja je nazivana antiparlamentarnom, sa kraja devetnaestog veka, već su brojne invektive protiv političara, invektive koje se od tada ponavljaju. Razočaranje i otrežnjenje u odnosu na politiku nisu dakle novost. Ipak, kada su Lipset i Šnajder (Lipset i Schneider 1983) spominjali `gap u poverenju` između građana i njihovih predstavnika, oni su upirali prstom u dotad nepoznatu tendenciju. I od tada su se u mnogim zemljama razočaranje i nepoverenje razvili u postepeni porast frustracije, besa i, na kraju, pravog pravcatog odbacivanja politike. Na kraju, onda, imamo posla sa revulzijom koju bismo mogli nazvati politikom antipolitike.
Kako se došlo dotle? Objašnjenja ima podosta. Jedno je negativizam koji smo upravo ispitali.1 I televizija je jedan od faktora. Treći faktor jeste raspad ideološkog cementa. Ali tačno objašnjenje današnjeg besa daje, verujem, politička korupcija. Politika nikada nije bila, a verovatno nikada neće ni biti, savršeno čista, a politička korupcija sigurno nije nešto novo. Ali pohlepa i korupcija su u poslednje vreme dostigli nivoe bez presedana. Politička korupcija je u stvari dostigla tačku u kojoj korumpira politiku.
Odmah preciziram da, kada kažem da politička korupcija korumpira politiku, podrazumevam da korumpira `demokratsku politiku`. Budući da u drugim kontekstima obogatiti se putem politike može da ne bude, ili da se ne shvati kao korupcija. Korupcija postaje korupcija samo kada politički entiteti dostignu stadijum strukturne diferencijacije koji obezbeđuje - rečima Maksa Vebera (Max Weber) - `racionalno-pravnu` birokratiju. Naročito, korupcija postaje korupcija samo kada usluga postane `javna usluga` (obavljaju je izabrani javni službenici ili civilni funkcioneri koje plaća država) koja građanima daje pravo da je proizvoljno koriste. Obično se govori o Africi, o velikom delu Srednjeg istoka i Azije kao o oblastima potpune korupcije. Ali radi se o generalizaciji koja se pogrešno primenjuje na zemlje čiji su politički položaji još uvek povlastice nekog višeg sloja, i gde je normalno da politika bude izvor i sredstvo bogaćenja. Ali kada postane primereno govoriti o `korupciji`, onda ona ima dva lica. Sa jedne strane imamo političare i funkcionere koji su korumpirani, koji se `kupuju` da bi uradili ili da ne bi uradili određene stvari, a sa druge strane imamo političare koji iznuđuju novac za svoju političku karijeru i koji ga ujedno kradu za same sebe.
Ali i ovde se treba čuvati preteranih uopštavanja. Korupcija (u koju uključujem i njoj simetričnu konkusiju) sigurno se širi u velikom delu Latinske Amerike. Godine 1993. predsednik Brazila, Koljor, a i Peres (Perez), predsednik Venecuele, bili su prinuđeni da daju ostavke usled optužbi za korupciju. Korupcija je ozbiljan problem i u Argentini i u čitavoj oblasti. U Evropi, italijanski stranački sistem je 1993. godine doslovno razvejan skandalima vezanim za korupciju, a i Japan je poslednjih godina duboko ranjen skandalima vezanim za finansiranje politike. Mora se dodati da su i komunistički režimi bili duboko korumpirani režimi, i da je nestanak komunizma samo pojačao korupciju u zemljama pokojne sovjetske imperije. Ipak, jasno je da ima zemalja koje su odolele korupciji bolje od drugih. Moja generalizacija se dakle odnosi na jednu liniju tendencije, koja je dosta nejednaka. Čak i tako, prljava politika prljavog novca uopšte uzevši raste u vremenu. Iz tri razloga.
Prvi razlog je kriza etike i, naročito, izostajanje etike u `javnim uslugama`. Drugi neverovatan razlog jeste jednostavno to što ima suviše novca u opticaju. A treći razlog je to što su troškovi politike postali preterani i u velikoj meri van kontrole.2 Onda je osnovna stvar da kako popuštaju etičke kočnice rastu iskušenja, koja rastu i zato što kucaju sve vreme na naša vrata u vrtoglavim merama. Novac koji se može izvući iz droge samo je jedan od mnogih primera. Mnoge cene se kontrolišu i moraju da se kontrolišu (cene lekova, usluga, itd.), a gotovo beskonačan broj aktivnosti zahteva dozvole, regulaciju, kontrole inspekcija. Shodno tome, prilike za korupciju i konkusiju jednako su beskonačne. Delom ovaj prljavi novac jeste `neophodan novac` da bi se podneli troškovi za izbor, ali delom jednostavno ulazi u novčanik onoga ko nam može pomoći.
Kako se boriti protiv korupcije politike? Troškovi politike sigurno mogu i moraju da se redukuju. Sigurno se može i mora utvrditi plafon za izborne troškove.3 A što se više država isključi iz vanpolitičkih oblasti, to se više smanjuju prilike i iskušenja za političku korupciju. Dalje se moraju postrožiti kazne i moraju se nametnuti efikasne kontrole. Sve je ovo lako predložiti i opisati do detalja. Ali korupcija i pohlepa hrane same sebe. Bio je neophodan neki šok, i srećom on stiže. Poklopac političke korupcije sada spada. Danas je korupcija ogoljena i jako zapažena. Zbilja, protest dana je in primis protest protiv političke korupcije.
Čvrsto stojim kod toga da se demokratije moraju prečistiti i da je `čišćenje politike` suštinski prioritet našeg vremena. Ali tokom ovog čišćenja politika postaje trka u kojoj je sve više prepreka. Ako se političarima više ne ukazuje poverenje,4 i ako stranke kao takve izgube ugled,5 onda imamo igru u kojoj fale neke figure. Treba primetiti da otrežnjenje i razočaranje mogu dovesti i do apatije, do povlačenja iz politike, do onoga što se pedesetih godina nazivalo `depolitikalizacija`. Ali odbacivanje politike koje se danas širi nipošto nije pasivno, već aktivno, učestvuje i sveti se. I dok je `apatičan` građanin činio politiku suviše lakom, aktivno osvetoljubiv građanin je može učiniti suviše teškom.


Demokratija šta je to