Izdavač: Ostalo
Žanr: Klasična muzika
Tip: LP
Poreklo: Strani izvođač

jako lepo očuvano kao na slikama
zvuk odličan

Erik Sati

Le Boeuf Sur La Toit / Les Biches / Parade


Vladimír Válek - The Czech Philharmonic Orchestra – Le Boeuf Sur La Toit / Les Biches / Parade
Vladimír Válek - Le Boeuf Sur La Toit / Les Biches / Parade album cover
Label:
Supraphon – 10 3629-1
Format:
Vinyl, LP, Album
Country:
Czechoslovakia
Released:
1986
Genre:
Classical
Style:
A1 Parade (Ballet After Jean Cocteau)
Composed By – Erik Satie
15:14
Les Biches (Ballet Suite)
Composed By – Francis Poulenc
(20:19)
A2 Rondeau 3:34
A3 Adagietto 4:00
B1 Andantino 9:10
B2 Finale. Presto 3:35
B3 Le Boeuf Sur Le Toit (Ballet After Jean Cocteau)
Composed By – Darius Milhaud
17:08
Conductor – Vladimír Válek
Cover – Aleš Svoboda
Image Editor – Dana Melanová
Orchestra – The Czech Philharmonic Orchestra
Sleeve Notes – Vladimír Štěpánek
Translated By – Bedřiška Adamičková, Hana Tomková, Stanislava Vomáčková

Erik Alfred Lesli Sati (fr. Éric Alfred Leslie Satie; Onfler, 17. maj 1866. — Pariz, 1. jul 1925) bio je francuski kompozitor, pijanista i pisac.[1] Bio je izuzetno originalna i uticajna figura pariske avangarde na prelazu iz 19. u 20. vek. Iako za života često neshvaćen i smatran ekscentrikom, njegov rad je izvršio značajan uticaj na kasnije muzičke pravce, uključujući minimalizam, ambijentalnu muziku i pozorište apsurda.[2] Sam sebe je nazivao gimnopedist i fonometričar (merač zvukova), odbacujući etiketu `muzičara`.[2]

Erik Sati

Erik Sati
Lični podaci
Puno ime
Erik Alfred Lesli Sati
Ime po rođenju
fr. Éric Alfred Leslie Satie
Datum rođenja
17. maj 1866.
Mesto rođenja
Onfler, Normandija, Francuska
Datum smrti
1. jul 1925. (59 god.) (59 god.)
Mesto smrti
Pariz, Francuska
Državljanstvo
Francusko
Nacionalnost
Francuzi
Obrazovanje
Pariski konzervatorijum (kratko)
Schola Cantorum (1905—1908)
Zanimanje
Kompozitor, pijanista, pisac
Muzički rad
Aktivni period
oko 1884—1925.
Žanr
Klasična muzika 20. veka, Avangarda, Neoklasicizam, Minimalizam (preteča)
Saradnici
Žan Kokto, Pablo Pikaso, Fransis Pikabija, Rene Kler, Darijus Mijo, Žorž Orik, Fransis Pulenk, Artur Oneger (Les Six)
Potpis


Biografija
uredi
Rani život i obrazovanje
uredi
Erik Sati je rođen u Onfleru, u Normandiji. Njegov otac, Alfred Sati, bio je pomorski posrednik, a majka, Džejn Lesli Anton, škotskog porekla. Nakon majčine smrti, 1872. godine, poslat je sa bratom Konradom kod babe i dede u Onfler, gde je počeo da dobija prve časove muzike od lokalnog orguljaša. Nakon babine smrti 1878, vraća se kod oca u Pariz, koji se u međuvremenu ponovo oženio pijanistkinjom i salonskom kompozitorkom Eženi Barneče.[3]

Godine 1879. upisao je Pariski konzervatorijum, ali su ga profesori smatrali netalentovanim i lenjim.[1] Nakon dve i po godine izbačen je, da bi ponovo bio primljen krajem 1885, ali nije pokazao veći napredak i ubrzo je ponovo napustio studije, odlučivši se za vojnu službu, koju je takođe brzo napustio (navodno namerno zaradivši bronhitis).[3]

Monmartr i period `Rozenkrojcera`
uredi
Krajem 1880-ih, Sati se nastanio na Monmartru, umetničkoj četvrti Pariza. Zarađivao je kao pijanista u kabareima, uključujući i čuveni Crni mačak (Le Chat Noir).[3] U ovom periodu nastaju njegova prva značajna dela za klavir, obeležena jednostavnošću, statičnom harmonijom, neobičnim strukturama i odsustvom tradicionalnog razvoja: Ogives (1886), Sarabandes (1887) i njegovo najpoznatije delo, set od tri Gimnopedije (Gymnopédies, 1888). Ubrzo slede i mističnije i harmonski smelije Gnosijene (Gnossiennes, oko 1890).[2]

Tokom ovog perioda, bio je blizak sa rozenkrojcerskim redom Žozefena Peladana, za čije je ceremonije pisao muziku (npr. Messe des Pauvres - Misa za siromašne, 1895). Takođe je kratko osnovao i sopstvenu `crkvu` (Église Métropolitaine d`Art de Jésus Conducteur).[3] Poznat je i po svojoj jedinoj dokumentovanoj romantičnoj vezi sa slikarkom Suzan Valadon, koja je trajala nekoliko meseci 1893. godine.[3]

Arkej i Škola Kantorum
uredi
Godine 1898, umoran od boemskog života i finansijskih poteškoća, Sati se seli u Arkej, tada siromašno predgrađe Pariza, gde će živeti do kraja života u skromnim uslovima.[3] Iznenađujući mnoge, u svojoj 40. godini (1905) odlučuje da se vrati formalnom muzičkom obrazovanju i upisuje Školu Kantorum (Schola Cantorum), gde tri godine studira Kontrapunkt kod Albera Rusela i kompoziciju kod Vensana d`Endija.[1] Uspešno je diplomirao 1908. godine, stekavši tehničku veštinu koja mu je nedostajala u mladosti.

Saradnja sa avangardom i `Šestorica`
uredi
Nakon završetka Škole Kantorum, Satijev rad počinje da privlači pažnju mlađe generacije kompozitora i umetnika. Moris Ravel je svirao neke od njegovih ranih dela, a Klod Debisi je orkestrirao dve od tri Gimnopedije, doprinoseći Satijevoj (iako ograničenoj) popularnosti.[2]

Ključni trenutak bio je susret sa Žanom Koktoom, koji je doveo do saradnje na baletu Parada (Parade, 1917). Ovo revolucionarno delo, sa scenarijom Koktoa, muzikom Satija (koja uključuje zvukove pisaće mašine, sirene i pištolja), kostimima i scenografijom Pabla Pikasa i koreografijom Leonida Mjasina za Ruski balet Sergija Djagiljeva, izazvalo je skandal na premijeri i postalo manifest nove avangardne umetnosti.[1]

Sati je postao inspiracija i mentor grupi mladih francuskih kompozitora koji su se okupili oko Koktoa i protivili impresionizmu i vagnerizmu. Novinar Anri Kole ih je nazvao Francuska šestorica (Les Six), a činili su je Darijus Mijo, Fransis Pulenk, Artur Oneger, Žorž Orik, Luj Direj i Žermen Tajfer. Iako sam nije bio član, Sati je bio njihov duhovni vođa.[1] U ovom periodu nastaje i njegovo delo Sokrat (Socrate, 1918), simfonijska drama za glasove i mali orkestar na tekst Platonovih dijaloga, koje se smatra jednim od njegovih najozbiljnijih i najznačajnijih ostvarenja.[2]

Dadaizam i kasniji radovi
uredi
Tokom kasnijeg perioda, Sati se približio dadaističkom pokretu, sarađujući sa umetnicima poput Tristana Care i Fransisa Pikabije.[3] Komponovao je muziku za Rene Klerov dadaistički film Međučin (Entr`acte, 1924), koji je prikazivan tokom pauze njegovog poslednjeg baleta Relâche (1924), realizovanog u saradnji sa Pikabijom.[1]

U ovom periodu razvio je i koncept `Musique d`ameublement` (Muzika kao nameštaj), verovatno najraniji oblik ambijentalne muzike. To je bila muzika koja nije bila namenjena pažljivom slušanju, već da bude deo okruženja, poput tapeta ili nameštaja.[3]

Ličnost i smrt
uredi
Erik Sati je bio poznat po svojoj ekscentričnoj ličnosti, duhovitosti, ironiji i neobičnim navikama. Davao je svojim kompozicijama bizarne naslove (npr. Tri komada u obliku kruške, Prave mlitave preludije (za psa), Birokratska sonatina) i u partiture unosio humorističke, često apsurdne instrukcije za izvođača (npr. `kao slavuj sa zuboboljom`, `lagano se zamislite`).[2] U javnosti se pojavljivao uvek u gotovo identičnim sivim somotskim odelima. Često je ulazio u sukobe sa kritičarima.

Preminuo je 1. jula 1925. godine u bolnici u Parizu od ciroze jetre.[1] Nakon njegove smrti, prijatelji su ušli u njegovu skromnu sobu u Arkeju, u koju nikome nije dozvoljavao pristup godinama, i zatekli neverovatan nered, ali i veliki broj do tada nepoznatih i neobjavljenih kompozicija.[3]

Muzički stil i uticaj
uredi
Satijev muzički stil karakteriše:

**Jednostavnost i ogoljenost:** Odbacivanje romantičarske patetike i impresionističke raskoši.
**Jasnoća i preglednost:** Prozirna faktura, često jednostavne melodije i harmonije.
**Anti-razvojni princip:** Izbegavanje tradicionalnog tematskog razvoja; često korišćenje ponavljanja, sekvenci, statičnih harmonskih blokova.
**Harmonija:** Upotreba modalnosti, nerazrešenih disonanci, paralelnih akorada, često stvarajući osećaj statičnosti ili bezvremenosti.
**Humor i ironija:** Prisutni u naslovima, instrukcijama u partituri i samoj muzici.
**Objektivnost:** Težnja ka depersonalizovanom, `hladnom` izrazu.
Iako za života smatran marginalnom figurom, Satijev uticaj na muziku 20. veka je značajan. Direktno je uticao na `Šestoricu`. Njegova upotreba ponavljanja i statičnosti anticipirala je minimalizam. Koncept `Muzike kao nameštaja` preteča je ambijentalne muzike Brajana Ina. Njegov anti-umetnički stav i saradnja sa dadaistima inspirisali su Džona Kejdža. Njegov rad ostaje simbol umetničke nezavisnosti, originalnosti i odbacivanja konvencija.

Odabrana dela
uredi
(Sva dela su za solo klavir osim ako nije drugačije naznačeno)

Klavirska dela
uredi
Ogives (Ožive), 1886.
Trois Sarabandes (Tri Sarabande), 1887.
Trois Gymnopédies (Tri Gimnopedije), 1888.
Gnossiennes (Gnosijene, 7 komada), oko 1890-1897.
Pieces froides (Hladni komadi: Airs à faire fuir i Danses de travers), 1897.
Je te veux (Želim te), valcer za glas i klavir (postoji i solo verzija), oko 1900.
Le Piccadilly (Pikadili), marš, 1904.
Trois morceaux en forme de poire (Tri komada u obliku kruške), za klavir četvororučno, 1903.
Descriptions automatiques (Automatski opisi), 1913.
Embryons desséchés (Isušeni embrioni), 1913.
Chapitres tournés en tous sens (Poglavlja okrenuta na sve strane), 1913.
Croquis et agaceries d`un gros Bonhomme en bois (Skice i zadirkivanja debelog drvenog čovečuljka), 1913.
Enfantillages pittoresques (Slikovite dečarije), 1913.
Menus propos Enfantins (Detinjasti razgovori), 1913.
Sports et divertissements (Sportovi i razonode), 21 kratak komad, 1914.
Heures séculaires et instantanées (Vekovni i trenutni časovi), 1914.
Sonatine Bureaucratique (Birokratska sonatina), 1917.
Nocturnes (Nokturna, 5 komada), 1919.
Scenska dela
uredi
Messe des Pauvres (Misa za siromašne), za hor i orgulje, oko 1895.
Geneviève de Brabant (Ženevjev de Braban), minijaturna opera za lutke, 1899.
Le piège de Méduse (Meduzina zamka), `lirska komedija` sa muzikom, 1913.
Parade (Parada), `realistički balet`, 1917. (za Ruski balet; scenario Kokto, scenografija/kostimi Pikaso)
Socrate (Sokrat), simfonijska drama za glasove i mali orkestar, 1918. (tekst iz Platonovih dijaloga)
Mercure (Merkur), `poze plastike`, balet, 1924. (scenografija/kostimi Pikaso)
Relâche, `trenutni balet` sa filmskim međučinom (Entr`acte Rene Klera), 1924. (scenario Pikabija)
Spisi (izbor)
uredi
Sati je bio plodan pisac, objavljujući članke, aforizme i humoristične tekstove u raznim časopisima. Neki od njegovih spisa sabrani su u knjigama:

Écrits (Spisi), objavljeno posthumno.
Mémoires d`un amnésique (Memoari jednog amnezičara) - naslov njegove kolumne.

muzicka avangarda avant-garde