Izdavač: Ostalo
Žanr: Klasična muzika
Tip: LP
Poreklo: Strani izvođač

Prodajem gramofonske ploče iz lične kolekcije u viđenom stanju. Budući da nisam stručnjak za profesionalno ocenjivanje očuvanosti ploča, vizuelno su pregledane, ali stanje zvuka ne mogu garantovati. Zbog toga izričito preporučujem lično preuzimanje, kako biste pre kupovine sami pregledali ploče i uverili se u njihovo stanje. Naknadne reklamacije ne primam.

Ova gramofonska ploča sadrži 45 koralnih preludijuma iz zbirke `Orgelbüchlein` (Mala knjiga za orgulje), BWV 599–644, nemačkog baroknog kompozitora Johana Sebastijana Baha.

Muziku na ovom izdanju izvodi poznati estonski i sovjetski organista Rolf Uusväli (na omotu potpisan kao Rolph Uusvyali / Рольф Уусвяли). Izdanje je objavila čuvena državna izdavačka kuća Sovjetskog Saveza, Melodija (Мелодия).

Kompletna zbirka je na ovom dvostrukom LP izdanju podeljena na četiri strane ploča prema sledećem rasporedu:

• Strana A: Koralni preludijumi br. 1–13 (BWV 599–611)
• Strana B: Koralni preludijumi br. 14–22 (BWV 612–620)
• Strana C: Koralni preludijumi br. 23–32 (BWV 621–630)
• Strana D: Koralni preludijumi br. 33–45 (BWV 631–644)

Johan Sebastijan Bah (nem. Johann Sebastian Bach; Ajzenah, 21. mart 1685 — Lajpcig, 28. jul 1750) bio je nemački kompozitor, orguljaš i čembalista[a] iz doba baroka, široko priznat kao jedan od najvećih kompozitora i stubova univerzalne kulture. Njegova dela su zapažena zbog intelektualne dubine, tehničkog savršenstva i umetničke lepote.

Potiče iz jedne od najznamenitijih muzičkih porodica, koja je proizvela preko 35 značajnih kompozitora i mnoge muzičare izvođače.[3] Za života je bio poznat kao orguljaš i čembalista[4], dok je njegovo kompozitorsko stvaralaštvo bilo smatrano običnim poslom profesionalnog muzičara 15—17. veka koji je stvarao muziku za prigode na dvoru, u crkvi ili u gradu. Sa 17 godina svirao je orgulje, klavir, violinu, violu, pevao u horu i bio pomoćnik kantora. Kasnije je radio kao orguljaš, dvorski i crkveni muzičar, dirigent i učitelj. Stekao je slavu kao izvođač na orguljama i čembalu, i kao muzički improvizator.

Johan Sebastijan Bah je jedan od najznačajnijih predstavnika univerzalnog humanizma u umetnosti.[6]. Tvorac je velikog broja muzičkih oblika koji karakterišu barok kao razdoblje. Bavio se svim žanrovima muzike osim opere. Duboko religiozan i konzervativan, u svom delu je sjedinio muzičke tradicije protestantskih horova sa tradicijama južne nemačke, italijanske i francuske škole[7] Razvio je polifonijski stil kasne renesanse do savršenstva.

Johan Sebastijan Bah je rođen u Ajzenahu 21. marta 1685, po julijanskom kalendaru koji je tada bio u upotrebi. Potiče iz porodice muzičara koji su delovali na dvorovima, u gradovima i crkvama širom Tiringije. Njegov otac, Johan Ambrozijus Bah, imao je zvanje gradskog muzikusa koje je Bahovoj porodici omogućavalo skroman život. Otac ga je učio sviranju na violini i harpsikordu, a stariji brat Johan Kristof Bah ga je upoznao sa orguljama.

Bahova majka, Marija Elizabeta Lemerhirt, umrla je maja 1694. Otac se ponovo oženio 27. novembra, ali je umro već februara 1695. Tada je brigu o desetogodišnjem Bahu preuzeo stariji brat Johan Kristof, učenik Johana Pahelbela, i orguljaš u Ordrufu. Ovde je Bah pohađao školu i stekao bliskog prijatelja, Georga Erdmana. Brat ga je podučavao muzičkim formama i sviranju na klavijaturama. Bah je bio talentovan za muziku. Posedovao je apsolutni sluh. Bio je radoznao i brzo se upoznao sa svim pravcima evropske muzike svoga vremena. Već u to vreme javlja se kod Baha jedna karakteristična crta — prepisivanje dela velikih majstora.

Dana 19. januara 1700, Georg Erdman napušta Ordruf i odlazi za Lineburg. Bah mu se pridružuje 15. marta prepešačivši više od 300 km. Na ovo se odlučio da bi oslobodio bratovljevu porodicu brige o sebi. Sa Georgom je boravio u školi za siromašne đake lepog glasa. Pored muzike, tamo je učio retoriku, latinski, grčki i francuski jezik. Upoznao je Georga Bema, crkvenog muzičara i učenika velikog hamburškog orguljaša Johana Adama Rajnkena. Od Bema je naučio muzički stil severne Nemačke. Među muzičarima na vojvodskom dvoru u Lineburgu sreće francuske emigrante, poput Toma la Sela, učenika Lilija, čime se upoznao sa još jednom muzičkom tradicijom. Moguće je i da se dopisivao sa Fransoa Kuprenom. Posle mutiranja glasa, posvetio se vežbanju na instrumentima (orgulje, harpsikord, violina). Biblioteke i arhivi u Lineburgu su mogli da mu budu izvor mnogobrojnih partitura savremenih muzičara. Godine 1701. otišao je u Hamburg da se sretne sa dvojicom velikih virtuoza na orguljama: Johanom Adamom Rajnkenom i Vinsentom Libekom.

Januara 1703, tek izašao iz škole, Bah je prihvatio posao muzičara u dvorskoj kapeli vojvode Johana Ernesta III u Vajmaru, velikom gradu u Tiringiji. Nije sasvim jasna priroda posla koji je tu obavljao, ali izgleda da je obuhvatala i muzičke i poslužiteljske zadatke. Za sedam meseci boravka u Vajmaru izgradio je solidnu reputaciju orguljaša, tako da je pozvan da ispita instrument i bude prvi svirač novih orgulja u crkvi Svetog Bonifacija u Arnštatu.

Avgusta 1703. prihvatio je mesto stalnog orguljaša u ovoj crkvi, što mu je omogućilo relativno dobre prihode i stalan pristup kvalitetnom instrumentu. Ali, ovaj period nije bio potpuno bez problema. Bah nije bio zadovoljan horom, sukobio se sa kolegom muzičarem Gejerzbahom, i neovlašćeno je odsustvovao sa posla četiri meseca 1705—1706. Za to vreme je peške otišao u daleki Libek (400 km) da sluša „Muzičke večeri“ slavnog Bukstehudea. Dužina ove posete je indikacija da je Bah veoma poštovao starog kompozitora i da je učio od njega. U to vreme Bah je razvio svoju veštinu komponovanja kontrapunkta.

Od 1707. do 1708, radio je kao orguljaš u Milhauzenu. Tu je napisao svoju prvu kantatu, uvod u monumentalnu liturgiju, kojom pokazuje dubinu svoje inspiracije i veštine. Za života je napisao više od 300 kantata, dovoljnih za pet godina liturgijskog ciklusa. Mnoge kantate iz ovog perioda su izgubljene.

Sedamnaestog oktobra 1707. oženio se, u Dornhajmu pored Arnštata, svojom rođakom Marijom Barbarom[, koja je bila sopran pevačica. Zajedno su imali sedmoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo, među njima Vilhelm Fridman i Karl Filip Emanuel.

Bah radi mnogo na komponovanju. Organizuje hor i orkestar, a njegova kantata broj 71, komponovana povodom inauguracije gradskog veća, doživljava veliki uspeh. Vlasti u Milhauzenu su bile toliko zadovoljne Bahovim radom da su uz velike troškove renovirale orgulje u crkvi Svetog Blazijusa, a Bah je bio nadzornik ovih radova. Kasnije je i dirigovao izvođenjem svojih dela u ovoj crkvi.

Međutim, konzervativni luteranci u Milhauzenu su bili protivnici pijetizma, dok su puritanci potpuno odbacivali umetnosti. Zbog toga Bah prihvata sigurniji posao u Vajmaru.

U periodu 1708—1717, Bah je bio orguljaš i prva violina u dvorskoj kapeli vojvode Vajmara, a starao se i za vojvodin instrumentalni i horski ansambl. U ovom periodu je stvorio najveći broj svojih dela za orgulje, među njima i najpoznatiju tokatu i fugu u de-molu (BWV 565), kantate, i kompozicije za čembalo inspirisane italijanskim i francuskim uzorima. Posedovao je tehničku kompetenciju i samopouzdanje da stvara ambiciozna dela, sintetizujući evropske muzičke uzore. Od Italijana, inspirisali su ga Vivaldi, Koreli i Toreli, od koji je usvojio pisanje dramskih uvertira, ritmičke motive i harmonije. Učio se tako što je pisao transkripcije dela za čembalo i orgulje. Italijanski uticaj je vidljiv po upotrebi tehnike solo-tuti (solo-tutti), u kojoj se solo instrumenti smenjuju u deonicama sa muzikom celog orkestra. Primer primene ove tehnike se može čuti u engleskoj sviti broj 3 za čembalo iz 1714.

Knez Leopold od Anhalt-Ketena, brat vajmarskog vojvode, bio je veoma impresioniran Bahovom muzikom koju je napisao za svadbu njegove sestre Eleonore-Vilhelmine. Predložio je Bahu da prihvati položaj kapelmajstora na njegovom dvoru u Ketenu, što je bio najviši rang koji je muzičar mogao dostići. Bah je već odbio jednu ponudu iz Drezdena, jer mu je vojvoda udvostručio platu, ali je ovaj put oberučke prihvatio ponudu. Kada je čuo za ovo, vojvoda ga je poslao u zatvor na mesec dana (6. novembar — 2. decembar 1717).

Od 1717. do 1723. Johan Sebastijan je bio kapelmajstor na dvoru kneza Leopolda od Anhalt-Ketena.

Knez je bio kalvinistički protestant i briljantan muzičar (svirao je čembalo, violinu i viola da gambu). Kalvinizam nije dozvoljavao duhovnu muziku, tako da je knez bio posvećen svetovnoj. Fridrih Vilhelm I od Pruske nije pokazivao nikakvo interesovanje za muziku, pa je knez Leopold privukao dvorske muzičare iz Berlina u Keten. Tako je stvorio orkestar od 18 odličnih muzičara. Za muziku je bila namenjena jedna četvrtina budžeta države Anhalt-Keten.

Atmosfera na dvoru je bila neformalna. Knez je tretirao svoje muzičare kao sebi ravne i često sa njima muzicirao, čak ih vodeći sa sobom kada bi išao u banju Karlsbad. Bah je dobro zarađivao, imao je platu 400 talira, a vojvoda je bio sponzor i Bahovog sina Leopolda.

Ovo doba materijalnog blagostanja i umetničke zrelosti Bah je iskoristio da napiše svoja najznačajnija muzička dela za flautu, lautu, čelo, violinske sonate i partite, muziku za harpsikord (prva sveska Dobro temperovanog klavira) i šest Brandenburških koncerata. Ali u Bahovom životu dogodila se i tragedija kada mu je 7. jula 1720. umrla supruga Barbara. Ponovo se oženio 3. decembra 1721. Anom Magdalenom, kćerkom dvorskog pevača i muzičara.

Bahu je u Ketenu nedostajalo komponovanje crkvene muzike. Takođe, druga kneževa žena, sa kojom se venčao 1721, nije pokazivala nikakvo interesovanje za umetnost, pa je od nje odvukla i kneza. Ketenska država je uz to morala više novca da odvaja za potrebe pruske vojske.

Bah je bio u potrazi sa poslom. Njegov koncert u crkvi Svetog Jakova u Hamburgu je bio zapažen, ali mu je posao izmakao. Zbirku svojih najboljih dela (Brandenburške koncerte) poslao je brandenburškom vojvodi, jer je ovaj ranije za njih pokazao interesovanje. Konačno, dobio je mesto kantora u Lajpcigu. Kantor je nominalno bila za jednu stepenicu niža pozicija od pozicije kapelmajstora koju je imao na dvoru u Ketenu.

Od 1723. do 1750, više od 25 godina Bah je živeo u Lajpcigu, gde je nasledio Johana Kuhnaua na mestu glavnog kantora luteranske crkve Svetog Tome. Ovo mesto su pre toga odbili Georg Filip Teleman, Kristof Graupner, Georg Fridrih Kaufman i drugi.

Član crkvenog saveta, doktor Plac, otkrio je u svojoj prepisci kako je došlo do izbora Baha: „Situacija je delikatna, i pošto se ne mogu dobiti najbolji, treba izabrati među osrednjima“. Tako je Bah izabran 22. aprila 1723.

U Lajpcig se doselio sa svojom drugom ženom, Anom Magdalenom, sa kojom se venčao u Ketenu. Predavao je muziku, katehizam i latinski u dve gradske crkvene škole: Svetog Tome (za siromašne) i crkvi svetog Nikole (za bogatije). Pored ovog zanimanja, imao je obavezu da napiše kantatu za svaku nedelju i crkveni praznik u godini. Sa ovim kantatama je ostvario zapažene nastupe, jer je sarađivao sa kvalitetnom grupom trubača i pevača (Collegium Musicum) koji su mogli da savladaju partiture u kratkom periodu. Ovaj ansambl je 1701. osnovao Bahov prijatelj Georg Fridrih Teleman. Postao je predmet zavisti svojih kolega, koji su, zabeleženo je, potplaćivali Bahove studente da bojkotuju njegove lekcije.

Zanimanje kantora je bio prestižan posao u gradskoj administraciji važnog trgovačkog grada Lajpciga. Bah je do tada uglavnom radio na aristokratskim dvorovima. Radeći u Lajpcigu Bah je bio uvučen u politiku svog poslodavca, gradskog veća. Ono se sastojalo iz dve frakcije: apsolutisti lojalni saksonskom knezu Avgustu Jakom i građanske frakcije koja je predstavljala trgovce i sitnu aristokratiju. Bah je bio kandidat apsolutista, posebno gradonačelnika Gotliba Langea. Kao protivuslugu za pristanak na Bahovo naimenovanje građanska frakcija je dobila kontrolu nad školom Svetog Tome. Zbog toga je Bah morao često da sa njima traži kompromise.[13] Veće nije imalo simpatija za njegov obiman muzički rad, jer su smatrali da ga odvlači od drugih obaveza.[14] Nikada se nije ostvarilo Langeovo obećanje da će dobiti platu od 1000 talira godišnje, iako je dobio manji prihod i dobar stan u zgradi škole.

U izuzetno plodnom kreativnom periodu napisao je pet godišnjih ciklusa kantata za svojih prvih šest godina u Lajpcigu (dva ciklusa su danas izgubljena). Većina ovih dela su zasnovana na biblijskim stihovima koji su nedeljom čitani u luteranskim crkvama. Koristio je i popularne himne (Wachet auf! Ruft uns die Stimme, Nun komm, der Heiden Heiland) kao inspiraciju.

Kada bi nastupao u crkvi svetog Tome Bah bi sedeo za orguljama, klavsenom ili bi dirigovao horom na donjoj galeriji. Orgulje su se nalazile na niši postavljenoj četiri metra više. Desno od orgulja su bili duvači i udaraljke, a levo gudači. Gradsko veće je obezbedilo samo osam stalnih muzičara zbog čega se Bah stalno žalio. Ostalih dvadesetak muzičara je morao da najmi iz škole, sa univerziteta ili iz građanstva. Orgulje i čembalo je svirao Bah, crkveni orguljaš ili jedan od Bahovih sinova (Vilhelm Fridman ili Karl Filip Emanuel). Crkveni horisti, većinom studenti crkvene škole, pevali su još na svadbama i sahranama kako bi dopunili prihode. Bah je komponovao nekoliko moteta koji su služili za ove prigode.

Vodio je radoznao život, sakupljajući biblioteku specijalizovanu za bibliologiju, teologiju i mistiku. Supruga mu je u ovome bila od velike pomoći. Ona je prepisivala sve njegove partiture. Bah je sa orkestrom Collegium Musicum dva puta nedeljno nastupao na okupljanjima amatera ljubitelja muzike u Kafeu Cimerman. Učestvovao je u debatama na univerzitetu. Više puta je išao u operu u Drezden gde mu je sin bio orguljaš.

Oko 1730. Bah je napisao delove „Kirije“ i „Glorija“ svoje znamenite „Velike mise u ha-molu“. Godine 1733. predstavio je notni zapis saksonskom knezu, a ovaj ga je postavio za dvorskog kompozitora, što je bio deo Bahove borbe za veći renome kod gradskog veća. Kasnije je dopisao i ostale delove („Kredo“, „Sanktus“, „Agnus dei“), pri čemu je koristio melodije iz svojih najboljih kantati. Misa verovatno nije u celini izvedena za kompozitorovog života. Danas se smatra jednim od najboljih horskih dela svih vremena.

Godine 1747. Bah je putovao na dvor Fridriha II od Pruske u Potsdam, gde je njegov sin Karl Filip Emanuel radio kao čembalista. Tu je kralj odsvirao Bahu muzičku temu i dao mu zadatak da od nje napravi fugu. Bah je improvizovao trodelnu fugu na kraljevom klaviru (to je bio inovativan instrument u to vreme), i kasnije mu poklonio „Muzičku žrtvu“, zbirku kanona, fuga i trio zasnovanih na kraljevoj temi. Bahovo remek-delo, šestoglasna fuga (ričerkar) je zasnovana na modifikovanoj Fridrihovoj temi.

U Lajpcigu je Bah napisao svoja glavna klavirska dela, drugu svesku „Dobro temperovanog klavira“, „Muzičku žrtvu“, „Umetnost fuge“ (ostala nedovršena), preko 200 kantata, od kojih je sačuvano 126, kolosalni opus dela za orgulje, četiri pasije, magnifikat, tri oratorijuma, kao i svoju „Veliku misu u ha-molu“.

Počeo je da gubi vid 1745. i sve teže je putovao. Godine 1749. bio je lošeg zdravlja, o čemu svedoči pismo gradskim vlastima u kome se pominje popunjavanje muzičkih funkcija koje je vršio Bah u slučaju njegove smrti. Bahova zaostavština procenjena je na 1159 talira, i sastojala se od 5 čembala, dva harpsikorda, tri violine, tri viole, dva čela, viole da gamba, laute, spineta i 52 knjige o religiji. Ana Magdalena ga je nadživela 10 godina zarađujući od prošnje ispred crkve Svetog Tome.

Sahranjen je u crkvi Svetog Jovana u Lajpcigu koja je uništena u Drugom svetskom ratu. Od 1950. (200 godina od smrti) sahranjen je u crkvi Svetog Tome.