Diskografija benda Pet Shop Boys je zapravo studija o tome kako synth-pop može biti inteligentan, satiričan i emotivno rezonantan, daleko iznad nivoa puke dens muzike. Kroz rad Nila Tenanta i Krisa Loua proteže se nit hladne, ali prefinjene ironije, gde plesni ritmovi često služe kao kamuflaža za teme o klasnim razlikama, britanskoj politici i gej otuđenosti. Njihov debi, "Please" iz osamdesetih, odmah je postavio standard sa spoken-word hitom "West End Girls", kombinujući hip-hop ritmove sa urbanom, narativnom melanholijom. Vrhunac zrelosti dostižu sa albumima poput "Behaviour", koji je tiši, introspektivniji, a sa pesmom "Being Boring" nudi jednu od najlepših elegija o starenju i prolaznosti slave. Čak i kada su se svesno vraćali camp optimizmu sa "Very" i monumentalnom obradom "Go West", uvek su to radili sa savršeno orkestriranom dozom distance i ironije. Ipak, njihova dugovečnost leži u povremenim, ali spektakularnim renesansama, posebno u saradnji sa producentom Stuartom Priceom na albumima "Electric" i "Super" u novom milenijumu, gde su se trijumfalno vratili čistoj, agresivnoj klupskoj estetici. Kroz sve faze, Pet Shop Boys ostaju definicija art-popa, dokazujući da se i najjednostavniji pop format može koristiti za promišljanje sveta.