Album "Ellipsis" škotskog *alternative rock* benda Biffy Clyro, objavljen 2016. godine, predstavlja značajan korak ka populističkom i eksperimentalnom preoblikovanju njihovog zvuka, zadržavajući pritom kompleksnost koja je oduvek karakterisala njihov rad. Iako se u upitu spominje "Futique" (što verovatno implicira futurističku estetiku albuma *Ellipsis* ili je možda misao vodilja za *B-side* materijal), ključna komercijalna i kritička tačka u tom periodu je sam *Ellipsis*.

Argumentovano, *Ellipsis* je svedočanstvo o Biffy Clyroovom svesnom pokušaju da dekonstruišu i redefinišu svoj *hard rock* identitet za šire tržište, bez potpunog odricanja od svog *math-rock* nasleđa. Produkcija, za koju je bio zadužen Rich Costey (poznat po radu sa *Muse* i *Sigur Rós*), je izuzetno čista, polirana i moderna, naglašavajući bas i bubnjeve i koristeći sintetičke teksture u većoj meri nego na ranijim izdanjima.

Muzički, album se odlikuje ekstremnom dinamičkom raznolikošću. Pesme se kreću od sirove, gitaristički vođene agresije (*"Animal Style"*) do melodičnih, *electro-pop*-inspirisanih himni (*"Re-arrange"*). U ovom periodu, bend je majstorski balansirajući između masivnih, stadionskih refrena i neparnih taktova i disonantnih gitarskih *riffova* koji su ih proslavili. Simon Neil, kao glavni kompozitor, istražuje teme mentalnog zdravlja, anksioznosti i pronalaska nade, dajući albumu dubok lični i emotivni ton.

Dakle, "Ellipsis" je ključan album jer predstavlja komercijalno i umetničko proširenje Biffy Clyroovog zvuka. Uspešno je pozicionirao bend kao relevantnu silu na *mainstream* sceni, dokazujući da se kompleksan *alternative rock* može adaptirati modernoj pop estetici bez gubljenja suštine.