Tema: Film
Tip: Plakat

70 x 48 cm

Zbogom, gospodine Čips (engl. Goodbye, Mr. Chips) je ljubavno-dramski film iz 1939. godine, režisera Sema Vuda, prema scenariju koji su R. S. Šerif, Klodin Vest i Erik Mašvic napisali na osnovu istoimene novele Džejmsa Hiltona. Glavne uloge tumače Robert Donat i Grir Garson, a radnja prati gospodina Čipinga, voljenog starog školskog učitelja i bivšeg direktora internata, koji se priseća svoje karijere i ličnog života tokom decenija.

Film je bio nominovan za sedam Oskara, uključujući i onaj za najbolji film, a pobedu je odneo u kategoriji za najboljeg glumca (Donat). Nacionalni odbor za recenziju filmova i novine The Film Daily uvrstili su ga na svoje liste deset najboljih filmova 1939. godine, a časopis The Hollywood Reporter mu je dodelio nagradu za najbolji film.

Zbog prehlade, penzionisani učitelj gospodin Čiping prvi put posle 58 godina propušta svečani skup povodom početka školske godine u državnoj školi Brukfild. Tog popodneva zadrema u svojoj stolici, a njegova nastavnička karijera prikazuje se putem flešbekova.

Kada 25-godišnji Čarls Edvard Čiping 1870. prvi put stigne u Brukfild kao učitelj latinskog jezika, već prvog dana postaje meta raznih pošalica svojih učenika. Na to reaguje uvođenjem stroge discipline na časovima, zbog čega ne osvaja simpatije učenika, ali ga ipak poštuju. Dvadeset godina kasnije, Čiping postaje stariji nastavnik. Razočaran je što nije dobio postavljenje za upravnika jednog od internata u školi za narednu godinu. Međutim, novi učitelj nemačkog jezika, Maks Štafel, spasava ga od očaja time što ga poziva da pođe s njim na odmor u njegovu rodnu Austriju.

Tokom planinarenja, Čiping upoznaje Keti Elis, borbenu englesku sifražetkinju koja je na biciklističkom odmoru sa prijateljicom. Ponovo se sreću u Beču, gde ga ona nagovori da zaplešu uz valcer „Na lepom plavom Dunavu”. (Ova kompozicija kasnije postaje lajtmotiv koji simbolizuje Čipingovu ljubav prema njoj.) Štafel primećuje da Dunav i ne izgleda plavo, ali Čiping kaže da on tako izgleda samo onima koji su zaljubljeni. Na drugom kraju istog broda, Keti kaže svojoj prijateljici, gledajući u reku, da je zaista plava. Iako je Keti znatno mlađa i živahnija od Čipinga, ona ga zavoli i udaje se za njega. Vraćaju se u Englesku, gde se Keti useljava u školu, osvajajući sve svojom toplinom.

Tokom njihovog tragično kratkog braka (Keti umire na porođaju, zajedno sa bebom), ona izvlači „Čipsa” iz njegove ljušture i pokazuje mu kako da bude bolji nastavnik. On stiče smisao za latinske dosetke. Kako godine prolaze, Čips postaje učitelj koga svi u školi vole, stvarajući blisku vezu sa generacijama učenika; predaje i sinovima i unucima mnogih svojih bivših đaka. Godine 1909, kada ga pritisnu da se penzioniše zbog „modernijeg” direktora škole, učenici i školski odbor staju na njegovu stranu i kažu mu da može nastaviti da predaje do svoje stote godine.

Čips se konačno penzioniše 1914. u 69. godini, rekavši: „Haec olim meminisse iuvabit” („Jednom ćemo se ovoga setiti i smejati se”), ali je vraćen da služi kao privremeni direktor zbog manjka nastavnika izazvanog Velikim ratom. Seća se da je Keti predvidela da će jednog dana postati direktor. Tokom nemačkog bombardovanja Britanije, Čips insistira da dečaci nastave da prevode latinski tekst, birajući priču o Juliju Cezaru i njegovim bitkama protiv germanskih plemena, koja opisuje njihovu ratobornu prirodu, što veoma zabavlja njegove učenike. Dok Veliki rat traje, Čips svake nedelje na školskom času čita naglas u knjizi časti imena bivših učenika i nastavnika poginulih u ratu. Kada sazna da je Maks Štafel poginuo boreći se na nemačkoj strani, Čips i njegovo ime čita u kapeli.

Konačno se trajno penzioniše 1918, ali nastavlja da živi u blizini škole. Na samrti je 1933. godine kada čuje kako njegove kolege razgovaraju o njemu. On odgovara: „Učinilo mi se da sam čuo kako kažete da je šteta — šteta što nikada nisam imao dece. Ali grešite. Imao sam ih! Hiljade njih, hiljade... i svi su bili... dečaci.”