pregleda
Ž. Pijaže, B.Inhelder - Intelektualni razvoj deteta
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
ISBN: Ho
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 2 recenice podvucene hem. olovkom. Nista starsno. Sve ostalo uredno!
Žan Vilijam Fric Pijaže (fr. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i epistemološkog pogleda koji se danas zajedno nazivaju genetičkom epistemologijom.
Pijaže je pridavao veliki značaj obrazovanju dece. Kao direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje, on je 1934. godine izjavio da je „samo obrazovanje sposobno da spase naša društva od mogućeg kolapsa, bilo nasilnog, bilo postepenog”. Njegova teorija razvoja deteta proučava se u programima inicijalnog obrazovanja, a nastavnici nastavljaju da ugrađuju strategije zasnovane na konstruktivizmu.
Pijaže je osnovao Međunarodni centar za genetičku epistemologiju u Ženevi 1955. dok je bio na fakultetu Univerziteta u Ženevi, i rukovodio centrom do svoje smrti 1980. godine. Broj saradnje koje je njegovo osnivanje omogućilo i njihov uticaj na kraju su doveli do toga da se Centar u naučnoj literaturi naziva „Pijažeova fabrika“.
Prema Ernstu fon Glasersfeldu, Pijaže je bio „veliki pionir konstruktivističke teorije saznanja“. Njegove ideje su bile široko popularizovane 1960-ih. To je zatim dovelo do pojave proučavanja razvoja kao glavne poddiscipline u psihologiji. Posle B. F. Skinera bio je drugi najcitiraniji psiholog 20. veka.
Biografija
Mladost i obrazovanje
Pijaže je rođen 1896. godine u Nešatelu, u frankofonskom regionu Švajcarske. Bio je najstariji sin Artura Pijažea (Švajcarac), profesora srednjovekovne književnosti na Univerzitetu u Nešatelu, i Rebeke Džekson (Francuskinje). Rebeka Džekson je poticala iz ugledne porodice francuskih vlasnika livnica čelika engleskog porekla preko svog pradede rođenog u Lankaširu,[1] proizvođača čelika Džejmsa Džeksona.[2] Pijaže je kao dete rano razvio interesovanje za biologiju i svet prirode. Njegovo interesovanje za zoologiju donelo mu je reputaciju među stručnjacima u toj oblasti nakon što je objavio nekoliko članaka o mekušcima do svoje 15. godine.[3]
Kada je imao 15 godina, njegova bivša dadilja pisala je njegovim roditeljima da se izvini što ih je jednom lagala o borbi protiv otmičara. Otmičar je navodno pokušavao da otme Žana dok je bio beba, u kolicima, a dadilja se navodno borila protiv njega. Nikada nije bilo kidnapera. Pijaže je postao fasciniran time što je nekako formirao sećanje na ovaj incident otmice, sećanje koje je trajalo i nakon što je shvatio da je lažno.[4]
Interesovanje za epistemologiju je razvio zbog kumovih nagovora da proučava filozofiju i logiku.[5] Obrazovao se na Univerzitetu u Nešatelu, a kratko je studirao na Univerzitetu u Cirihu. Za to vreme objavio je dva filozofska rada koja su pokazala pravac njegovog razmišljanja u to vreme, ali koje je kasnije odbacio kao adolescentsku misao.[6] Njegovo interesovanje za psihoanalizu, u to vreme rastuću vrstu psihologije, takođe se može datirati u ovaj period.
Karijera
Pijaže se nakon diplomiranja preselio iz Švajcarske u Pariz i predavao je u školi za dečake u ulici Grange-Aux-Belles. Školu je vodio Alfred Bine, stvaralac Bine-Simonovog testa (kasnije revidiran od strane Luisa Termana; Stenford-Bine skala inteligencije). Pijaže je pomagao u obeležavanju Bineovih testova inteligencije. Dok je pomagao Bineu, Pijaže je primetio da mala deca dosledno daju pogrešne odgovore na određena pitanja.[7] Pijaže se nije toliko fokusirao na činjenicu da su odgovori dece pogrešni, već na to da su mala deca dosledno prave iste vrste grešaka koje su starija deca i odrasli uspevali da izbegnu. To ga je dovelo do teorije da se kognitivni procesi male dece inherentno razlikuju od onih kod odraslih. Na kraju, trebalo je da predloži globalnu teoriju kognitivnih razvojnih faza u kojima pojedinci pokazuju određene zajedničke obrasce spoznaje u svakom periodu razvoja.
Godine 1921. Pijaže se vratio u Švajcarsku kao direktor instituta Žan Žak Ruso u Ženevi. U to vreme, institut je vodio Eduard Klapared.[8] Pijaže je bio upoznat sa mnogim Klaparedovim idejama, uključujući i onu o psihološkom konceptu opipanja koji je bio usko povezan sa „pokušajima i greškama“ uočenim u ljudskim mentalnim obrascima.[9]
Godine 1923. oženio se sa Valentinom Šatene (7. januara 1899. – 3. jula 1983.);[10] par je imao troje dece, koje je Pijaže proučavao od detinjstva. Od 1925. do 1929. Pijaže je radio kao profesor psihologije, sociologije i filozofije nauke na Univerzitetu u Nešatelu.[11] Žan Pijaže je 1929. godine prihvatio mesto direktora Međunarodnog biroa za obrazovanje i ostao na čelu ove međunarodne organizacije do 1968. Svake godine je sastavljao svoje „Govore direktora” za Savet IBE i za Međunarodnu konferenciju o javnom obrazovanju u kojim se izričito osvrnuo na svoj prosvetni kredo.
Pošto je predavao na Univerzitetu u Ženevi i na Univerzitetu u Parizu 1964. godine, Pijaže je pozvan da služi kao glavni konsultant na dve konferencije na Univerzitetu Kornel (11-13. marta) i Univerzitetu Kalifornije u Berkliju (16-18. marta) . Konferencije su se bavile odnosom kognitivnih studija i razvoja nastavnog plana i programa, i nastojale su da sagledaju implikacije nedavnih istraživanja kognitivnog razvoja dece za nastavne planove i programe.[12]
Godine 1972. Pijažeu je dodeljena Erazmova nagrada, a 1979. Balzanova nagrada za društvene i političke nauke. Pijaže je umro 16. septembra 1980. i, kako je tražio, sahranjen je sa porodicom u neobeleženoj grobnici na Cimetière des Rois (Groblje kraljeva) u Ženevi.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 82222341
