Godina izdanja: 2017
ISBN: 978-86-7102-556-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Osnovna ideja knjige je da obrazovanje nije jednosmerno prenošenje znanja, već proces oličen u odnosu profesora i učenika u kojem obučavani dobija mogućnost da se konstituiše kao ličnost, a ne samo da zapamti ponuđeni sadržaj kako bi ga kasnije reprodukovao. Zato Freire smatra da predavanje treba da počiva na dijalogu između profesora i učenika, u kojem profesor ima isto toliko da nauči od učenika, koliko i ovaj od njega. Ako je ugasio svoju žeđ za novim saznanjima i uspavao svoju radoznalost, profesor neće moći učeniku da otkrije ništa novo, a ovaj će samo ponavljati ono što mu je učitelj rekao. Jer, kao što kaže Pijaže, naučiti, znači razumeti. A razumeti znači na nov način organizovati svoju viziju sveta, restrukturirati postojeće znanje, tako da se problem sagleda u novom svetlu, što može dovesti do pronalaženja rešenja.

Paulo Freire (1921-1997), brazilski pedagog, teoretičar i filozof obrazovanja, u svetu je posebno poznat po svom radu i angažovanju u opismenjavanju žitelja brazilskih sela. Međutim, njegovo pedagoško delo, inspirisano Marksovim istorijskim materijalizmom, prevazilazi oblast obrazovanja i postaje sredstvo za emancipaciju potčinjene klase od ekonomske i ljudske eksploatecije, pružajući mogućnost za promenu društvenih odnosa. Freire podrobno opisuje svoje revolucionarne ideje u prethodnim knjigama: Kulturna akcija za slobodu (Cultural action for freedom, 1970) i Pedagogija potlačenih (Pedagogy of the opressed, 1972). Celokupan angažman za obrazovanje nepismenih u Brazilu, a potom i u celom svetu, kao i filozofija ovog autora, počivaju na Marksovoj filozofiji o čoveku kao svesnoj autonomnoj ličnosti koja bira i menja svet u kome živi. Zato je za Freirea autonomija pojedinca osnovni cilj obrazovne prakse. Autonomija je, tako, preduslov za demokratiju, budući da ona omogućuje pojedincu, kao što kaže poznati švajcarski razvojni psiholog Žan Pijaže, da živi po pravilima koja je svesno odabrao, uz poštovanje članova svoje zajednice, razmenu i saradnju s njima. Autonomija je, onda, sposobnost pojedinca da slobodno odlučuje o svojoj sudbini i postane subjekat i samostalno upravlja svojim životom. Kooperacija i dijalog postaju tada istinski mogući samo između slobodnih, autonomnih ličnosti.