Godina izdanja: 2011
ISBN: 4
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor: Vladimir Vrgović
Izdavač: Prometej, Novi Sad
Godina: 2011
Obim: 662 str. + 24 str. sa tablama i ilustracijama (fotografije važnih objekata i dokumenata iz tog doba)

Knjiga „Novi Sad: hronika 1944–1969“, autora Vladimira Vrgovića, objavljena je 2011. godine u izdanju izdavačke kuće Prometej Novi Sad.

Ovo obimno delo predstavlja specifičan i popularno pisan istorijski mozaik Novog Sada u posleratnom periodu. Umesto strogo akademskog pristupa, autor kombinuje naučne činjenice sa novinskim natpisima, neobjavljenim rukopisima i neformalnim pričama iz svakodnevnog života, uključujući i tzv. „kafanske priče“, kako bi verno oslikao duh tog vremena.

Knjiga nudi detaljan presek kroz sve aspekte života grada — od politike i urbanizma do društvenih anegdota i kulture. Kao nastavak ove uspešne hronike, autor je 2017. godine objavio i drugi deo pod nazivom „Novi Sad: hronika 1970–1990“.



Vladimir Vrgović (1947) je novosadski publicista i hroničar koji je svoj rad posvetio očuvanju kulturne baštine i svakodnevne istorije Novog Sada.

Iako po formalnom obrazovanju nije bio profesionalni istoričar — završio je čuvenu Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ i Višu ekonomsku školu u Novom Sadu — njegova strast prema prošlosti rodnog grada učinila ga je jednim od najtemeljnijih lokalnih hroničara.

Iako je tehnički rođen van grada, Vrgović je isticao da je u Novom Sadu od svog trećeg meseca života i da je u njemu prošao sve faze odrastanja i obrazovanja, zbog čega se uvek smatrao autohtonim Novosađaninom.

Ljubav prema istraživanju istorije Novog Sada nasledio je od oca, Stevana Vrgovića. Otac Stevan je bio svestrani kulturni poslenik i ekonomista koji je pred penziju radio u listu Dnevnik. Družeći se sa tadašnjim novinarima, Stevan je pasionirano prikupljao materijale o Novom Sadu, starim gradskim porodicama i sudbinama ljudi iz Bačke u Drugom svetskom ratu, što je Vladimiru poslužilo kao velika inspiracija i osnova za kasniji rad.

Vrgović je sam za sebe govorio da kao hroničar nema obavezu da se drži isključivo suvoparnih naučnih metoda. Zbog toga je u svojim knjigama, pored arhivske građe i zvanične štampe, ravnopravno koristio anegdote, svedočenja savremenika i gradske „kafanske priče“ kako bi preneo stvarni, proživljeni duh Novog Sada.

Svoju prvu knjigu „Novi Sad: hronika 1944–1969“ objavio je u izdanju Prometeja tek nakon sedam godina intenzivnog istraživačkog rada. Knjiga je naišla na izuzetan prijem kod publike jer je starijim generacijama probudila nostalgiju, a mlađima otkrila kako se u gradu nekada živelo skromno, ali uređeno.

Njegov rad ostao je prepoznat kao izuzetno važan i autentičan dokument o urbanom, kulturnom i društvenom razvoju Novog Sada u drugoj polovini 20. veka.