Godina izdanja: 1963
ISBN: 365
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Aristofan
Izdavač: Nolit, Beograd
Edicija: Mala knjiga (Knjiga 72)
Godina: 1963
Obim: 311 str.

Tabak nije rasečen, što znači da knjiga nije čitana.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

Knjiga pod nazivom `Komedije: Oblakinje, Ptice` autora Aristofana, u izdanju izdavačke kuće Nolit, objavljena je 1963. godine u Beogradu, u okviru poznate biblioteke `Mala knjiga` (kao 72. sveska u nizu).

Ovo izdanje sadrži dva najpoznatija dela starogrčkog komediografa u prevodu i sa objašnjenjima čuvenog heleniste Miloša N. Đurića.

Obuhvata dve integralne komedije – Oblakinje i Ptice, praćene stručnim pogovorom, objašnjenjima i napomenama koje olakšavaju razumevanje istorijskog konteksta.

Džepni format (visina oko 18 cm), meki povez, najčešće štampan na ćirilici sa karakterističnim Nolitovim papirnim omotom iz tog perioda.


O delima u knjizi:
• Oblakinje: Oštra satira u kojoj Aristofan kritikuje sofiste, njihove retoričke manipulacije i tadašnje obrazovne metode. Kao glavnu metu napada koristi karikiranu figuru filozofa Sokrata i njegovu školu (`Mislionicu`).
• Ptice: Najduža sačuvana Aristofanova komedija. Predstavlja fantastičnu utopiju o dvojici Atenjana koji nagovaraju ptice da izgrade novi grad na nebu – Kukunebograd (Nephelococcygia), kako bi preuzeli kontrolu nad bogovima i ljudima.

Ovo izdanje je već decenijama kultna lektira za studente književnosti, klasičnih nauka i zaljubljenike u antičko pozorište na ovim prostorima.




Aristofan (grč. Αριστοφανης; rođen oko 445. p. n. e. u Atini, umire oko 385. p. n. e.) najznačajniji je predstavnik stare atičke komedije. Jedanaest od njegovih četrdesetak predstava je skoro kompletno sačuvano. One pružaju najvrednije primere žanra komične drame poznate kao „stara komedija” i koriste se za njegovo definisanje, zajedno sa fragmentima dvanaestak izgubljenih predstava Aristofana i njegovih savremenika.

O njegovom životu zna se malo. Rodio se u Atini od oca Filipa i majke Zenodore. Komedije je počeo pisati vrlo mlad, ali nije ih prikazivao pod svojim imenom, nego pod imenima komičkih pesnika Kalistrata i Filonida. Iz stihova u Aharnjanima zaključuje se da je živeo na Egini ili da je tamo imao imanje, ali ni to nije sigurno. S obzirom na to da je 427. p. n. e. sebe smatrao previše mladim da sam prikaže predstavu, njegovo rođenje se može smestiti negde između 455. i 445. p. n. e. Umro je oko 385. p. n. e. Spominju se tri njegova sina: Ararot, Nikostrat i Fileter, koji su svi takođe bili komediografi.

Aristofanova mladost i zrelost padaju u doba dugotrajnog peloponeskog rata (431‒404. p. n. e.), koji često daje okvir u kome se odigrava radnja njegovih komada.

Aristofan je jedini komediograf od kojeg je sačuvano nekoliko komedija. Napisao je 44 komedije od kojih je sačuvano 11:
- Aharnjani
- Vitezovi
- Oblakinje
- Ose
- Mir
- Ptice
- Lisistrata
- Tesmoforijazuse
- Žabe
- Eklesijazuse
- Plut

Njegove su komedije obično dobijale nazive po onome što je hor prikazivao (Zolje, Oblakinje, Žabe, Ptice).

Aharnjani, Vitezovi i Žabe osvojile su prvu nagradu na takmičenjima dok su Zolje, Mir i Ptice, osvojile drugu. Za ostale komedije nisu sačuvane didaskalije.

Aristofan je bio angažovan pisac, neposredan i oštar u svojoj kritici. Okrenut je savremenim događajima i zbivanjima, i poznatim ličnostima. Njegove komedije su društveno-politički tendenciozne. On izlaže podsmehu i poruzi društvene izopačenosti: demagogiju koja svojim obećanjima obmanjuje narod, nesavesnost sudija, neznanje kod većanja, lakoumnost, nepostojanost, denuncijanstvo, šovinizam. Rat, demagogiju, sofistiku i Euripida kao književno-psihološkog izdanka sofiste smatrao je krivcima za teško stanje u kome se država nalazila. Po njemu sofisti svojim agnosticizmom, individualizmom, revizijom svih dotadašnjih etičkih, društvenih i političkih postulata predstavljala idejnu osnovu i teorijsku pozadinu demagogije i ratne histerije, neposrednih krivaca za stanje u kojem se država nalazila.

Komediografski rad Aristofana poklapa se sa klasnom i političkom borbom za vreme Peloponeskog rata (431 – 404. p. n. e.). Njegov rad je okrenut u potpunosti savremenim događajima i političkim zbivanjima pa će u skladu s tim i njegove komedije odražavati klasni antagonizam njegova vremena zasnovan na suprotstavljenim interesima. Aristofan je osuđivao one stranke, trgovaca bogataša i trgovaca aristokrata, demokratski orijentisane, koje su se zalagale i podržavale produžetak rata, koji im je obećavao monopol u trgovini i bogaćenje. Samim tim zauzimao je stranu aristokrata zemljoposednika koji su trpeli najveću štetu od ratnih razaranja i bili protiv rata. Zapravo, najtragičnija žrtva tog rata bio je atički seljak. Taj sitni atički zemljoposednik, čija je egzistencija bila u najvećoj meri ugrožena višedecenijskim ratom, biće kod Aristofana najčešće glavni lik i glas razuma. Aristofan je na strani tog sitnog zemljoposednika, koji je najveći teret podnosio u Peloponeskom ratu, te su neopravdane ocene kasnijih ispitivača da je Aristofan bio antidemokrata i prooligarhijski nastrojen. Zalažući se za mir i prekid rata sa Spartom, osuđujući rat i ratnu histeriju, u svojim komedijama razvija ideju pacifizma, koja je nepoznata čovečanstvu pre i posle njega sve do 20. veka n. e.

Radnja njegovih komedija veoma često je apsurdna, neverovatna, smešna, ali u isto vreme prožeta realnošću. Njegove likove, koji su smešne karikature, prosti lakrdijaši, pokreću prava, realna osećanja: pohlepa, ambicija...

Od nekih modernih ispitivača (među njima Tojfel), Aristofan je ocenjivan kao konzervativan, prooligarhijski nastrojen, pristalica bogataša, nazadan, kao neko ko prezire narod, mrzi demokratiju, oprečna ličnost koja u isto vreme se zalaže za religioznost i ismeva bogove. Ovakvom mišljenju su se suprotstavili B. Kajbel, I. I. Tolstoj, A. Leski, M. Đurić. Aristofan je kao komediograf kritikovao one društvene izopačenosti koje će na kraju dovesti i do potpunog sloma Atine. On je u demokratiji kritikovao demagogiju, u sofistici prazno dokazivanje, kod Euripida rušenje tradicionalnog morala, ne nudeći neki bolji zauzvrat. Može se sa velikom sigurnošću pretpostaviti zašto Aristofan nije pisao komedije protiv ekstremnih oligarha. Pisanje komedija protiv njih bilo bi samoubistvo. Osuđivao je svojim radom rat imajući na umu da se prava demokratija može razviti samo u miru.

Dela Aristofana prožeta su tradicionalizmom. On kritikuje reformatore i one koji se zalažu za novine naročito u obrazovanju i vaspitanju. U komediji Oblaci dao je karikaturalni prikaz Sokrata kao sofiste po kojem je moguće svaku istinu izvrnuti i iz svake situacije izići kao pobednik, čak i kada po svim merilima nismo u pravu. Ismejavao je strast Atinjana za parničenjem u Zoljama. U komediji Žabe nadmeću se Eshil i Euripid za prvenstvo u tragičkoj umetnosti. Aristofan kritikujući Euripida kao lošeg pesnika, istovremeno daje prvu obrazloženu i detaljnu kritiku u savremenom smislu reči. To ga čini i svojevrsnim začetnikom književne kritike. Njegova komedija Ptice predstavlja svojevrsnu satiričnu utopiju o traganju za zemljom u kojoj se može najsrećnije živeti. Tu će zemlju izgraditi ptice ni na nebu ni na zemlji. Tako će svojom satiričnom utopijom biti daleki preteča piscima negativne utopije.