Godina izdanja: 1974
ISBN: 73
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Pjer Frankastel / Pierre Francastel
Izdavač: Nolit, Beograd
Edicija: Sazvežđa (broj 39)
Godina: 1974
Obim: 238 str.

Poleđina knjige malo flekava, no big deal. Stranica sa sadržajem malo zacepljena, što je prikazano na fotografiji.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

Knjiga `Studije iz sociologije umetnosti` (izvorno Études de sociologie de l`art) francuskog istoričara umetnosti i sociologa Pjera Frankastela (Pierre Francastel) predstavlja jedno od ključnih dela u oblasti sociologije umetnosti.

Knjiga predstavlja prekretnicu u načinu na koji moderna humanistika posmatra vezu između kulture i društva. Umesto da umetnost tretira kao puki ukras ili `ogledalo` istorijskih zbivanja, Frankastel dokazuje da su umetnici ti koji aktivno stvaraju nove modele mišljenja.

Domaće Nolitovo izdanje iz 1974. godine otvara izuzetan i obiman predgovor istaknutog istoričara umetnosti Božidara Gagra pod naslovom `Frankastel i teorije o likovnom prostoru`. Ovaj uvod je ključan jer čitaocu pomaže da lakše savlada Frankastelovu kompleksnu terminologiju.

Zbog svog teorijskog karaktera, knjiga je pisana akademskim stilom i predstavlja nezaobilaznu literaturu za studente sociologije, istorije umetnosti, antropologije i teorije kulture. Ona pruža dubok uvid u to kako vizuelna kultura oblikuje našu svakodnevicu i politički sistem.



Pjer Frankastel (Pierre Francastel, 1900–1970) bio je jedan od najuticajnijih francuskih istoričara umetnosti, teoretičara i utemeljivača moderne sociologije umetnosti. Njegov rad je radikalno promenio način na koji humanistika analizira likovnu kulturu, spajajući istoriju umetnosti sa sociologijom, antropologijom i istorijom mentaliteta.

Frankastel je najpre studirao književnost na čuvenoj pariskoj Sorboni. Međutim, njegova karijera dobija jasan pravac kada je počeo da radi na očuvanju i restauraciji spomenika u Versaju. Tamo je fasciniran baroknom skulpturom i arhitekturom odbranio doktorat i objavio svoju prvu važnu monografiju o vajaru Fransoa Žirardonu (1928).

Tokom 1930-ih bio je direktor Francuskog instituta u Varšavi, a potom profesor na Univerzitetu u Strazburu. Tokom Drugog svetskog rata i nacističke okupacije Francuske, Frankastel je bio aktivni učesnik Pokreta otpora (Rezistencije). Nakon rata se kratko vratio u Poljsku kao kulturni savetnik pri francuskoj ambasadi.

Ključan momenat u njegovoj karijeri (i za samu nauku) dešava se 1948. godine, kada je izabran za profesora na prestižnoj Visokoj školi za napredne studije (École pratique des hautes études) u Parizu. Tamo je osnovao i vodio prvu zvaničnu katedru za sociologiju umetnosti u svetu.

Frankastel je odbacio tradicionalnu istoriju umetnosti koja se bavila samo biografijama umetnika, estetskim ocenama ili pukim opisom stilova. Izgradio je sopstveni metod, poznat kao `komparativna istorijska sociologija`, pod velikim uticajem dvojice giganata:
1. Emil Dirkem: Od oca francuske sociologije preuzeo je ideju o umetnosti kao `društvenoj činjenici` (fait social).
2. Škola Anala (Lisjen Fevr i Fernan Brodel): Od ovih revolucionarnih istoričara usvojio je pristup da se istorija ne posmatra kroz kraljeve i ratove, već kroz strukture dugog trajanja (longue durée) i evoluciju ljudskog mentaliteta i tehnike.

Njegova osnovna teza bila je da umetnost nije luksuz niti ukras na margini istorije, već primarni ljudski rad, paralelno i podjednako važno sredstvo spoznaje sveta kao što su to nauka, jezik ili religija.

Druga dela:
• `Umetnost i tehnika u 19. i 20. veku` (objavio Nolit 1964) – Knjiga u kojoj istražuje kako je industrijska revolucija, pojava novih materijala (gvožđe, beton) i tehnologija promenila arhitekturu i likovnu umetnost modernog doba.
• `Impresionizam` (izdavano kod nas u više navrata) – Delo u kojem na izuzetan književni i teorijski način analizira sudbine, tehnike i nadahnuća majstora poput Cezana, Degaoa, Renoara i Monea, definišući impresionizam kao `priču o jednom istorijskom trenutku, a ne samo o slikarskoj tehnici`.
• Međunarodno su izuzetno cenjene i njegove knjige `Slikarstvo i društvo` (Peinture et Société, 1951) i `Figurativna stvarnost` (La réalité figurative, 1965).

Frankastel je ostao upamćen kao erudita koji je podjednako dobro razumeo matematičke zakone renesansne perspektive, inženjerske poduhvate Ajfelove kule i apstraktne vizije modernih slikara svog vremena.