Spisateljska karijera Džefa Nuna (1957) započela je 1994. g. sa SF romanom „ VURT“ za koji je dobio prestižnu žanrovsku nagradu „ Artur Klark“ . Čvrsta kiber-pank igrarija u složenom svetu sa potpuno novim jezikom dobija je 1995. g. nastavak u romanu „ Polen“ takođe nagrađenom „ Džon Kempbel nagradom“ . Time je bivši gitarista grupe „ Manicured Noise“ , slikar i dramaturg Kraljevskog pozorišta u Mančesteru, zaizeo istaknuto mesto u novoj generaciji SF pisaca. Stoga je pojava „ Automatske Alise“ , 1996. g, svojevrsno iznenađenje jer roman, barem na primarnoj ravni, nije žanrovski prepoznatljiv te se pre može svrstati u tzv ’ slipstrim’ struju dela koja kombinuju elemente žanrovskih i glavnotokovske literature. „ Automatska Alisa“ inspirisana je besmrtnim knjigama Luisa Kerola o avanturama male Alise u zemlji čuda i iza ogledala. Fasciniran Kerolovin knjigama ali i delom Martina Gardnera „ Anotirana Alisa“ (koja otkriva brojne matematičke tajne i zagonetke Kerolovih priča – Kerol je bio profesor matematike), Nun je, kako piše u svom eseju „ Svakojake Alise“ , zamislio avanturu u kojoj devojčica iz viktorijanske ere odlazi u budućnost, tačnije u 1998. g. Nun je svestan da nova Alisa ne može da uspe bez pokušaja da se uhvati duh Kerolovog pisma. A u pitanju je forma engleske fantstike od koje su moderni autori ’ ozbiljne’ književnosti odustali. Nun piše da se pred navalom pornografije i brutalnosti (kao reakcije na seksualne i psihološke represije viktorijanskog doba) ideja o ćudljivoj avangardi, istovremeno mračnoj i šaljivoj, izgubila. Da bi se još jednom stvorila prava Alisa valjalo je ponovo izgraditi tu ćudljivost, jedinstveni amalgam naivnosti i filozofije (kojima se bavio i Bertrand Rasel, nalazeći u prvoj Alisi primere plastično definisanih filozofskih dilema i stavova), otvorenosti koja nalazi neočekivane a karakteristične uglove stvari i pojava (od ’ ozbiljnih’ ljudi uzimanih ’ zdravo-za-gotovo’ ) i neprevaziđenog p(r)oigravanja tkivom jezika – sve to kristalizovano u neodoljivo laku, razbarušenu, zabavnu bajku-basnu-pošalicu.

Nun svoju Alisu smešta u sat-vremeplov (aluzija na H. Dž. Velsa) i vodi dole (! ) u budućnost. Obrisi novog doba nisu nimalo veseli: Građanske zmije, u želji da sačuvaju svoju vlast, manipulišu genetikom ne bi li stvorile idealne podanike – miševe. Eksperiment se otima kontroli a oni koji znaju pravu istinu bivaju slagalično su eliminisani (od zmija, naravno) a optuživani su sledeći na listi za odstrel. Sve u svemu, prava špijunska zavera u kojoj se kockice slažu u slagalicu (baš prema fraktalno-fragmentarnim principima). U razvoju priče Alisa će sresti kompjutermite koji rade po kelerabinarnom sistemu, teoriju Nasumičarstva, veličanstveno haotičnu (i zbog toga suberzivnu), srvime (Sličajno Razumna Vantumačenja) koji su virus u radu kompjutermita, teoriju kroutransznanjologije koja se bavi misterijama vremena i nestankom mačka Kvarka (dakle Šredingerovim eksperimentom iz teorijske fizike), te vurtualnost i slične fenomene. Stvarnost budućnosti kontradiktorno je (ne)jedinstvena, tako reć simulakrumska. Njome, u gradskoj gužvi auto-konja, bazaju bića poluljudi-poluživotinje (rezultat neuspelog eksperimenta vladanja nova varijanta Velsovog „ Ostrva doktora Moroa“ , roboti koji jesu/nisu živi, Alisina bliznakinja leva-desna, konceptualnu umetnik obrnuti kasapin Ogden (Neš? ), mehaničke kuće (možda daleki potomci „ Parne kuće Žil Verna“ ? ), čovekopsi, policajci, puževi kul-džezeri. Kako i priliči ovakvim zamešateljstvima, Alisa će sresti svoje tvorce, Kerola i Nuna, zalutati u Borhesovskim lavirintima vrta i biblioteke, ući u birokratsku utrobu zmija i, konačno, pojesti rotkvice i vratiti se u 1860. g. na čas pisanja, ostajući u dilemi da li se vratila ona ili njena automatska bliznakinja.

Kerolove knjige jesu i nisu za decu, sadržaj im je uverljivo dečiji ali nije jednosmerno didaktičan već intrigantno višesmislen (za one voljne da ih istražuju odnosno prepoznaju ispod maske sa ’ dečijim’ pričama). Nun je nastavio tim putem, obilato se koristeći svim trikovima da bi poljuljao kanone svakodnevnog svetonazora i okrenuo iz naglavce. Kerolove omiljene jezičke vratolomije našle su doraslog parnjaka u Nunovim ’ razgibavanjima’ značenja reči (a Vojislav Despotov je ove egzibicije nadahnuto preveo-prepevao). Rečju, „ Automatska Alisa“ je veselo-mračna vragolija, alegorijska fantastika, višesmisla, začudna, radoznala, vrtoglava, neodoljiva u lakoći kojom se kreće istovremeno u svim (duhovnim/duhovitim) pravcima. Ako postoji književni pravac ’ Kerolizam’ Nun je njegov dostojni i časni pobornik. Ako ’ Kerolizam’ nije postojao Nun ga je definitivno izmisli


rub korice je izgrickao nečiji nestašni papagaj tako da ima oštećenja, pogledajte fotografiju u galeriji.

Novi Sad 1997,

tvrdi povez sa "izgrickanim" omotom

str. 208,

latinica