Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Ezoterični budizam – A. P. Sinnett, oko 248 str. 1670 din
NAPOMENA UZ POGLAVLJE III.
U ovom poglavlju javlja se jedan izraz koji se ne preporučuje nešto potpunijim predstavama koje sam uspeo da formiram o ovoj temi od kada je ova knjiga napisana. Navodi se da „duhovne monade — pojedinačni atomi tog ogromnog životnog impulsa o kome je toliko rečeno — ne završavaju u potpunosti svoje mineralno postojanje na globusu A, pa ga onda završavaju na globusu B, i tako dalje. One prolaze nekoliko puta oko celog kruga kao minerali, a zatim ponovo nekoliko puta kao biljke, itd.”
Sada mi je razumljivo da mi je prvobitno bilo dozvoljeno da koristim ovaj oblik izražavanja jer je glavni cilj bio da se razjasni način na koji se ljudski entitet postepeno razvijao iz procesa Prirode koji su se u prvom redu odvijali u nižim carstvima. Ali uistinu, u kasnijoj fazi ispitivanja postaje očigledno da taj ogromni proces, čiji je evolucija čovečanstva i sve ono što do toga dovodi krunski čin, silazak duha u materiju, ne dovodi do diferencijacije individualnosti sve do mnogo kasnije faze nego što se predviđa u odlomku koji je upravo citiran.
U mineralnim svetovima na kojima viši oblici biljnog i životinjskog života još nisu uspostavljeni, ne postoji takva stvar, za sada, kao što je pojedinačna duhovna monada, osim ako zaista po vrlini nekog nezamislivog jedinstva — nezamislivog, ali ipak podložnog tretmanu kao teorija — u životnim impulsima koji su predodređeni da daju povod kasnijim lancima visoko organizovanog postojanja. Baš kao što smo u prethodnoj napomeni pretpostavili jedinstvo takvog životnog impulsa u slučaju izopačenog ljudskog Ega koji otpada kao celina od toka evolucije na koji je lansiran, tako možemo pretpostaviti isto jedinstvo unazad do najranijih početaka planetarnog lanca.
Ali ovo ne može biti ništa više od zaštitne hipoteze, koja nam zadržava pravo da kasnije istražimo neke misterije u koje sada ne moramo da ulazimo. Za opšte razumevanje teme bolje je smatrati prvo ulivanje, da tako kažemo, duha u materiju kao izazivanje homogene manifestacije. Specifični oblici mineralnog carstva, kristali i diferencirane stene, samo su mehurići u kipeloj masi koji za neko vreme poprimaju delimično individualizovane oblike i ponovo jure u opštu supstancu rastućeg kosmosa, još uvek ne prave individualnosti.
Čak ni u biljnom carstvu ne nastupa individualnost. Biljka uspostavlja organsku materiju u fizičkoj manifestaciji, i priprema put za višu evoluciju životinjskog carstva. U ovom, po prvi put, ali tek u njegovim višim oblastima, izaziva se prava individualnost. Stoga tek kada počnemo u mašti da posmatramo prolazak velikog životnog impulsa oko planetarnog lanca na nivou životinjske inkarnacije, bilo bi strogo opravdano govoriti o duhovnim monadama kako putuju oko kruga kao množina, na koju bi se reč „one” pravilno primenila.
Očigledno nije sa namerom da ohrabre bilo kakvo detaljno proučavanje evolucije na veoma velikoj skali sa kojom se ovde bavimo, to što su adepatski autori doktrine iznete u ovoj knjizi otvorili temu planetarnog lanca. Što se tiče čovečanstva, period tokom kojeg će ova zemlja biti naseljena našom rasom više je nego dovoljno dug da apsorbuje svu našu spekulativnu energiju. Veličina evolucionog procesa koji treba da se ostvari tokom tog perioda više je nego dovoljna da do krajnjih granica optereti kapacitete obične mašte. Ali izuzetno je korisno za studente okultne doktrine da shvate množinu svetova u našem sistemu jednom za svagda — njihove bliske odnose, njihovu međusobnu zavisnost — pre nego što koncentrišu pažnju na evoluciju ove jedne planete. Jer u mnogim pogledima evolucija pojedinačne planete prati rutinu, kao što će se odmah utvrditi, koja nosi analognu sličnost sa rutinom koja utiče na čitav niz planeta kojima pripada.
Stariji spisi o okultnoj nauci, oni nejasno sročeni, ponekad se odnose na uzastopna stanja jednog sveta, kao da se misli na uzastopne svetove, i obrnuto. Konfuzija tako nastaje u umu čitaoca, i prema sklonosti sopstvenog nahođenja on se drži različitih tumačenja maglovitog jezika. Nejasnoća nestaje kada shvatimo da u stvarnim činjenicama Prirode moramo prepoznati oba toka promena.
Svaka planeta, dok je naseljena čovečanstvom, prolazi kroz metamorfoze izuzetno važnog i impresivnog karaktera, čiji se efekat u svakom slučaju može gotovo smatrati ekvivalentnim rekonstituciji sveta. Ali ništa manje, ako se cela grupa takvih promena tretira kao jedinstvo, ona čini jednu iz višeg niza promena. Različiti svetovi lanca su objektivne stvarnosti, a ne simboli promene u jednom jedinom, promenljivom svetu. Dalje napomene o ovome naći će svoje mesto prirodnije na kraju jednog kasnijeg poglavlja.

NAPONENE ZA POGLAVLJA V i VI:
Nema dela ove knjige za koji sada smatram da mu je tako hitno potrebno proširenje kao što su poglavlja V. i VI.
Stanje postojanja u kama loki, i ono više područje ili stanje Devachana, za koje je ono samo predvorje, namerno su, smatram, ostavljeni od strane naših učitelja u prvi mah u delimičnoj tami, kako bi se ceo plan evolucije mogao bolje razumeti. Duhovno stanje koje neposredno sledi naš sadašnji fizički život je odsek Prirode čije je proučavanje gotovo nezdravo privlačno za svakoga ko jednom shvati da su neki kontakti sa njim — neki procesi eksperimentisanja sa njegovim uslovima — mogući čak i tokom ovog života. Već u izvesnoj meri možemo razaznati fenomene tog stanja postojanja u koje ljudsko stvorenje prelazi nakon smrti tela. Iskustvo spiritualizma snabdelo nas je činjenicama o tome u veoma velikom obilju. Ove činjenice samo su previše sugestivne za teorije i zaključke koji izgledaju kao da dostižu krajnje granice spekulacije, i ništa osim okrepljujuće mentalne discipline ezoteričnih studija u njihovom najširem aspektu neće zaštititi nijedan um okrenut razmatranju ovih činjenica od zaključaka za koje te studije pokazuju da su nužno pogrešni.
Iz tog razloga, teozofski istraživači nemaju za čim da žale što se tiče njihovog sopstvenog napretka u duhovnoj nauci, u okolnostima koje su ih do sada navodile da prilično zanemare probleme koji imaju veze sa stanjem postojanja koje sledi neposredno iza našeg. Nemoguće je preuveličati intelektualne prednosti koje se mogu izvući iz proučavanja širokog plana Prirode kroz ona prostrana carstva budućnosti koja samo savršena vidovitost adepta može da prodre, pre nego što se uđe u detalje koji se tiču te duhovne pozadine, koja je delimično dostupna manje moćnoj viziji, ali podložna, pri prvom susretu, da bude pogrešno shvaćena kao čitavo prostranstvo budućnosti.
Raniji procesi, međutim, kroz koje duša prolazi pri smrti, mogu se u ovo vreme opisati nešto potpunije nego što su definisani u prethodnom poglavlju. Priroda borbe koja se odvija u kama loki između viših i nižih duada sada se, verujem, može shvatiti jasnije nego u početku. Ta borba izgleda kao veoma dugotrajan i raznolik proces, i predstavlja — ne, kao što su neki od nas možda pretpostavili u početku, automatsko ili nesvesno ispoljavanje afiniteta ili sila potpuno spremnih da odrede budućnost duhovne monade u periodu smrti — već fazu postojanja koja se može produžiti, i u ogromnoj većini slučajeva je više nego verovatno da se produžava, kroz znatan niz godina.
A tokom ove faze postojanja sasvim je moguće da se preminuli ljudski entiteti manifestuju još uvek živim osobama posredstvom spiritualnog medijumstva, na način koji može u velikoj meri objasniti, ako ne i potpuno opravdati, utiske koje spiritualisti izvode iz takvih komunikacija.
Ali ne smemo prebrzo zaključiti da je ljudska duša koja prolazi kroz borbu ili evoluciju kama loke u svakom pogledu ono što bi prvi pogled na položaj, kako je tako definisan, mogao sugerisati. Pre svega, moramo se čuvati previše grubog materijalizovanja našeg poimanja borbe, razmišljajući o njoj kao ỏ mehaničkom odvajanju principa. Postoji mehaničko odvajanje uključeno u odbacivanje nižih principa kada je svest Ega čvrsto smeštena u višim. Tako duša pri smrti mehanički odbacuje telo, koja u uniji, možda (sa posrednim principima), zapravo može biti viđena od strane nekih vidovnjaka visokog reda kako napušta stanište što joj više nije potrebno. A vrlo sličan proces može se na kraju desiti i u samoj kama loki, u pogledu materije astralnih principa. Ali odlažući ovo razmatranje na nekoliko trenutaka, važno je izbeći pretpostavku da sama borba u kama loki predstavlja ovu krajnju podelu principa, ili drugu smrt na astralnoj ravni.
Borba u kama loki je zapravo život entiteta u toj fazi postojanja. Kao što je sasvim tačno navedeno u tekstu prethodnog poglavlja, evolucija koja se odvija tokom te faze postojanja ne bavi se odgovornim izborom između dobra i zla koji se odvija tokom fizičkog života. Kama loka je deo velikog sveta posledica — ne sfera u kojoj se stvaraju uzroci (osim pod specifičnim okolnostima). Kama loka entitet, stoga, nije zaista gospodar sopstvenih postupaka; on je pre igračka sopstvenih već utvrđenih afiniteta. Ali oni se sve vreme ispoljavaju, ili se postepeno iscrpljuju, i entitet u kama loki sve vreme ima postojanje žive svesti ove ili one vrste. Sada će trenutak razmišljanja pokazati da oni afiniteti koji prikupljaju snagu i ispoljavaju se imaju veze sa duhovnim težnjama poslednje iskušenog života, dok oni koji se iscrpljuju imaju veze sa njegovim materijalnim ukusima, emocijama i sklonostima. Entitet u kama loki, neka se zapamti, na svom je putu ka Devahanu, ili, drugim rečima, izrasta u ono stanje koje je devahansko stanje, a proces rasta se ostvaruje akcijom i reakcijom, plimom i osekom, kao i gotovo svaki drugi u Prirodi, — svojevrsnom oscilacijom između sukobljenih privlačnosti materije i duha. Tako Ego napreduje ka Nebu, da tako kažemo, ili se povlači ka zemlji tokom svog postojanja u kama loki, i upravo ta tendencija osciliranja između dva pola misli ili stanja vraća ga povremeno unutar sfere života koji je upravo napustio.
Njegove strastvene simpatije prema tom životu ne raspršuju se nipošto odjednom. Njegove simpatije prema višim aspektima tog života, neka se zapamti, nisu čak ni na putu ka raspršivanju. Na primer, u ono što se ovde naziva zemaljskim afinitetom ne moramo uključiti ispoljavanje naklonosti, što je funkcija devahanskog postojanja u vrhunskom stepenu. Ali možda čak i u pogledu njegovih naklonosti postoje njihovi zemaljski i duhovni aspekti, a njihovo posmatranje, sa okolnostima i okruženjem zemaljskog života, može često imati veze sa gore pomenutim povlačenjem ka zemaljskom životu entiteta u kama loki.
Naravno, biće odmah očigledno da se opštenje koje praksa spiritualizma uspostavlja između takvih entiteta u kama loki koji su ovde u vidu i prijatelja koje su ostavili na zemlji mora odvijati tokom onih perioda postojanja duše u kojima zemaljska sećanja zaokupljaju njenu pažnju; i postoje dva razmatranja veoma važne prirode koja proizlaze iz ovog razmišljanja.
Prvo razmatranje: Dok je njena pažnja tako usmerena, ona je odvraćena od duhovnog napretka kojim se bavi tokom svojih oscilacija u drugom smeru. Ona se može prilično dobro sećati, i u razgovoru se pozivati na duhovne težnje života na zemlji, ali njena nova duhovna iskustva izgledaju kao da su takvog reda koji se ne može prevesti nazad u termine običnog fizičkog intelekta, i, pored toga, da nisu pod komandom sposobnosti koje deluju u duši tokom njene zaokupljenosti starim zemaljskim sećanjima. Ova pozicija bi se mogla grubo simbolizovati, ali samo u vrlo nesavršenoj meri, slučajem siromašnog emigranta za koga možemo zamisliti da napreduje u svojoj novoj zemlji, da se tamo obrazuje, bavi njenim javnim poslovima i otkrićima, filantropijom i tako dalje. On može održavati razmenu pisama sa svojom rodbinom kod kuće, ali će mu biti teško da ih drži u toku sa svim onim što je počelo da zaokuplja njegove misli.
Ova ilustracija će se, međutim, u potpunosti primeniti na našu sadašnju svrhu samo ako o emigrantu razmišljamo kao o podložnom psihološkom zakonu koji navlači veo preko njegovog razuma kada sedne da piše svojim bivšim prijateljima, i vraća ga tokom tog vremena u njegovo bivše mentalno stanje. On bi tada, kako vreme prolazi, bio sve manje i manje sposoban da piše o starim temama, jer one ne samo da bi bile ispod nivoa onih do čijeg su razmatranja njegove stvarne mentalne aktivnosti porasle, već bi u velikoj meri izbledele iz njegovog sećanja. Njegova pisma bila bi izvor iznenađenja za njihove primaoce, koji bi govorili sebi da je to svakako taj i taj koji piše, ali da je postao veoma dosadan i glup u poređenju sa onim što je bio pre nego što je otišao u inostranstvo.
Drugo razmatranje: Mora se imati na umu da se jedan veoma dobro poznati zakon fiziologije, prema kome se sposobnosti osnažuju upotrebom a atrofiraju zanemarivanjem, primenjuje na astralnoj kao i na fizičkoj ravni. Duša u kama loki, koja stekne naviku da fiksira svoju pažnju na sećanja iz života koji je napustila, ojačaće i očvrsnuće one tendencije koje su u ratu sa njenim višim impulsima. Što joj se češće naklonost prijatelja koji su još uvek u telu obraća da iskoristi prilike koje pruža medijumstvo za manifestovanje svog postojanja na fizičkoj ravni, to će žustriji biti impulsi koji je vuku nazad u fizički život, i to će ozbiljnije biti usporavanje njenog duhovnog napretka.
Ovo razmatranje izgleda da uključuje najuticajniji motiv koji vodi predstavnike teozofskog učenja da obeshrabruju i ne odobravaju sve pokušaje održavanja komunikacije sa preminulim dušama putem spiritualne seanse. Što su takve komunikacije više istinite, to su štetnije po stanovnike kama loke koji su njima pogođeni. U sadašnjem stanju našeg znanja teško je sa sigurnošću utvrditi meru u kojoj su entiteti u kama loki time povređeni. A možemo biti u iskušenju da verujemo da u nekim slučajevima veliko zadovoljstvo koje izvode žive osobe što komuniciraju može nadmašiti povredu koja je time naneta preminuloj duši.
Ovo zadovoljstvo će se, međutim, videti samo u srazmeri sa neuspehom još uvek živog prijatelja da shvati okolnosti pod kojima se komunikacija odvija. U početku, istina je, vrlo brzo nakon smrti, još uvek živa i potpuna sećanja na zemaljski život mogu omogućiti entitetu u kama loki da se manifestuje kao ličnost prilično nalik svom preminulom sopstvu, ali od trenutka smrti nastupa promena u pravcu njegove evolucije. Manifestujući se na fizičkoj ravni, on neće pokazati nikakvo novo vrenje misli u svom umu. On u toj manifestaciji nikada neće biti mudriji, niti viši na lestvici Prirode nego što je bio kada je umro; naprotiv, kako vreme prolazi, mora postajati sve manje i manje inteligentan, i prividno manje podučen nego ranije. Nikada neće opravdati sebe u komunikaciji sa prijateljima koje je ostavio za sobom, a njegov neuspeh u tom pogledu postajaće postepeno sve bolniji i bolniji.
Još jedno razmatranje deluje tako da baca veoma sumnjivu svetlost na mudrost ili ispravnost udovoljavanja želji za opštenjem sa preminulim prijateljima. Možemo reći, nema veze za postepeno bleđenje interesovanja prijatelja koji je otišao pre nas za zemlju ostavljenu za sobom; dokle god ima bilo čega od njegovog ili njenog bivšeg sopstva što se može manifestovati nama, biće zadovoljstvo komunicirati čak i sa tim. I možemo tvrditi da ako voljena osoba bude malo zadržana na svom putu ka Nebu razgovarajući sa nama, on ili ona bi bili voljni da podnesu tu žrtvu zarad nas.
Tačka koja se ovde previđa jeste da je na astralnoj, baš kao i na fizičkoj ravni, veoma laka stvar uspostaviti lošu naviku. Duša u kama loki, kada jednom utoli žeđ za zemaljskim opštenjem na izvorima medijumstva, imaće snažan impuls da iznova i iznova pada u to prepuštanje. Održavanjem spiritualističkih odnosa sa njom možemo činiti mnogo više od odvraćanja pažnje duše od njenog sopstvenog posla. Možemo joj naneti ozbiljnu i gotovo trajnu povredu. Ne tvrdim da bi to neizostavno ili uopšteno bio slučaj, ali strog pogled na etiku ove teme mora prepoznati opasne mogućnosti uključene u tok akcije koji se razmatra.
Sa druge strane, međutim, jasno je da se mogu javiti profesije u kojima se želja za komunikacijom uglavnom ispoljava sa one druge strane: to jest, u kojima je preminula duša opterećena nekom neispunjenom željom — koja ukazuje verovatno na ispunjenje neke zanemarene dužnosti na zemlji — pažnja posvećena tome, od strane još uvek živih prijatelja, može imati efekat potpuno suprotan onome koji prati puko ohrabrivanje entiteta u kama loki da obnovi svoja stara zemaljska interesovanja. U takvim slučajevima živi prijatelji mogu, popuštajući njenoj želji za komunikacijom, biti posredno sredstvo za glađenje puta duhovnog napretka.
Ovde opet, međutim, moramo biti na oprezu protiv obmanjujućeg aspekta pojava. Želja koju manifestuje stanovnik kama loke ne mora uvek biti izraz ideje koja u tom trenutku deluje u njegovom umu. To može biti odjek stare, možda i veoma stare želje, koja tek tada po prvi put pronalazi kanal za svoje spoljašnje izražavanje. Na ovaj način, iako bi bilo razumno tretirati kao važnu razumljivu želju prenetu nam iz kama loke od strane osobe koja je tek nedavno preminula, bilo bi mudro sa velikom sumnjom posmatrati takvu želju koja potiče od senke osobe koja je već dugo mrtva, i čije opšte držanje kao senke ne deluje kao da prenosi pojam da je zadržala bilo kakvu živu svest o svojoj bivšoj ličnosti.
Prepoznavanje svih ovih činjenica i mogućnosti kama loke pružiće teozofima, verujem, zadovoljavajuće objašnjenje za priličan broj iskustava povezanih sa spiritualizmom koja je prvo izlaganje ezoterične doktrine, u pogledu ove stvari, ostavilo u velikoj tami.
Lako će se uočiti da kako se duša u kama loki polako oslobađa afiniteta koji usporavaju njen devahanski razvoj, aspekt koji ona okreće prema zemlji biva sve više i više oslabljen, i neizbežno je da u kama loki uvek mora postojati ogroman broj entiteta gotovo zrelih za potpuno stapanje u Devahan, koji upravo iz tog razloga zemaljskom posmatraču izgledaju u stanju napredne iznemoglosti. Oni će potonuti, što se tiče aktivnosti njihovih nižih astralnih principa, u stanje potpuno neodređenih i nerazumljivih entiteta na koje sam se, sledeći primer starijih okultnih pisaca, pozvao kao na „ljušture” u tekstu ovog poglavlja. Oznaka, međutim, nije sasvim srećna. Možda bi bilo bolje da se sledio drugi presedan i da su nazvani „senkama”, ali bi u oba slučaja njihovo stanje bilo isto. Sva živa svest koja je, kada su napuštali zemlju, bila svojstvena principima prikladno povezanim sa aktivnostima fizičkog života, preneta je na više principe koji se ne manifestuju na seansama. Njihovo sećanje na zemaljski život gotovo je izumrlo. Njihovi niži principi se u takvim slučajevima ponovo bude samo uticajima medijumske struje u koju mogu biti uvučeni, i oni tada postaju malo šta više od astralnih ogledala u kojima se reflektuju misli medijuma ili onih koji sede na seansi.
Ako možemo zamisliti kako boje na naslikanom platnu postepeno tonu u supstancu materijala i na kraju ponovo izbijaju u svom prvobitnom sjaju na drugoj strani, zamislićemo proces koji možda nije uništio sliku, ali koji bi galeriju u kojoj se to dogodilo ostavio kao tmuran prizor smeđih i besmislenih poleđina, a to je upravo ono što entiteti u kama loki postaju pre nego što na kraju zbace sam materijal na kome je njihova prva astralna svest delovala i pređu u potpuno pročišćeno devahansko stanje.
Ali ovo nije cela priča koja nas uči da sa sumnjom posmatramo manifestacije koje dolaze iz kama loke. Naše sadašnje razumevanje ove teme omogućava nam da shvatimo da kada dođe vreme za tu drugu smrt na astralnoj ravni, koja pročišćeni Ego potpuno oslobađa iz kama loke i šalje ga napred u devahansko stanje — nešto ostaje iza u kama loki što odgovara mrtvom telu koje se zaveštava zemlji kada duša preduzme svoj prvi let iz fizičkog postojanja. Mrtvo astralno telo zapravo ostaje iza u kama loki, i sigurno nema nikakve neispravnosti u primeni epiteta „ljuštura” na taj ostatak.
Prava ljuštura se u tom stanju dezintegriše u kama loki prilično brzo, baš kao što bi i pravo telo ostavljeno zakonitim procesima Prirode na zemlji ubrzo istrulilo i pomešalo svoje elemente sa opštim rezervoarima materije onog reda kojem pripadaju. Ali dok se ta dezintegracija ne završi, ljuštura koju je stvarni Ego potpuno napustio može čak i u tom stanju ponekad biti pogrešno shvaćena na spiritualnim seansama kao živi entitet.
Ona ostaje neko vreme astralno ogledalo, u kome medijumi mogu videti reflektovane sopstvene misli, i uzeti ih nazad, potpuno verujući da dolaze iz spoljašnjeg izvora. Ovi fenomeni su u najistinitijem smislu tog izraza galvanizovani astralni leševi; ništa manje zato što će, dok se zapravo ne dezintegrišu, izvesna suptilna veza opstajati između njih i pravog devahanskog duha; baš kao što takva suptilna komunikacija opstaje u prvom redu između kama loka entiteta i mrtvog tela ostavljenog na zemlji. Ta poslednje pomenuta komunikacija se održava konačno difuzovanim materijalom originalnog trećeg principa, ili linga šarire, a proučavanje ove grane teme će nas, verujem, dovesti do boljeg razumevanja nego što ga sada posedujemo o okolnostima pod kojima se materijalizacije ponekad izvode na spiritualnim seansama.
Ali bez ulaženja u tu digresiju sada, dovoljno je prepoznati da analogija može pomoći da se pokaže kako između devahanskog entiteta i odbačene ljušture u kama loki slična veza može nastaviti da postoji neko vreme, delujući, dok traje, kao teret za viši duh, ali možda kao večernji sjaj zalaska sunca na ljušturi. Sigurno bi, međutim, u najvišem stepenu bilo potresno za bilo kog živog prijatelja dotične osobe da putem vidovitosti, ili na bilo koji drugi način, dobije pogled ili saznanje o takvoj ljušturi, i da bude naveden da je pogrešno smatra za pravi entitet.
Srazmerno jasan pogled na kama loku koji nam je sada omogućen da zauzmemo može nam pomoći da izreke koje se odnose na njene fenomene upotrebljavamo sa više preciznosti nego što smo do sada bili u stanju da postignemo. Mislim da ako usvojimo jedan novi izraz, „astralna duša”, koji bi se primenjivao na entitete u kama loki koji su nedavno napustili zemaljski život, ili koji iz drugih razloga još uvek zadržavaju, u aspektu koji okreću nazad prema zemlji, veliki udeo intelektualnih atributa koji su ih odlikovali na zemlji, naći ćemo tada da su drugi termini koji su već u upotrebi adekvatni da zadovolje naše preostale hitne potrebe.
Zaista, tada se možemo u potpunosti osloboditi nezgodnog termina „elementari”, koji je podložan mešanju sa elementalima, i neobično neprikladan za bića koja opisuje. Predložio bih da se o astralnoj duši kako tone (posmatrano sa naše tačke gledišta) u intelektualnu iznemoglost, govori u njenom izbledelom stanju kao o senci, a da se termin ljuštura rezerviše za prave ljušture ili astralna mrtva tela koja je devahanski duh konačno napustio.
Prirodno smo navedeni proučavajući zakon duhovnog rasta u kama loki da se zapitamo koliko vremena može verovatno proteći pre nego što se prenos svesti sa nižih na više principe astralne duše može smatrati potpunim; a kao i obično, kada dođemo do brojki koje se odnose na više procese Prirode, odgovor je veoma elastičan. Ali verujem da ezoterični učitelji Istoka izjavljuju da je, što se tiče prosečnog toka čovečanstva — za ono što se može nazvati, u duhovnom smislu, velikim srednjim klasama čovečanstva — neuobičajeno da će kama loka entitet biti u poziciji da se manifestuje kao takav duže od dvadeset pet do trideset godina. Ali sa obe strane ovog proseka brojke mogu znatno porasti.
To jest, jedno veoma neplemenito i zatupljeno ljudsko stvorenje može se potucati po kama loki mnogo duže vreme u nedostatku bilo kakvih viših principa dovoljno razvijenih da uopšte prihvate njegovu svest, a na drugom kraju lestvice veoma intelektualna i mentalno aktivna duša može ostati tokom veoma dugih perioda u kama loki (u odsustvu duhovnih afiniteta u odgovarajućoj snazi), zbog velike postojanosti sila i uzroka stvorenih na višoj ravni posledica, iako bi se mentalna aktivnost teško mogla razvesti na ovaj način od duhovnosti osim u slučajevima gde je bila isključivo povezana sa svetovnom ambicijom.
Ponovo, dok periodi u Kama loki mogu tako biti produženi iznad proseka iz različitih uzroka, oni mogu potonuti do gotovo beskrajno male kratkoće kada je duhovnost osobe koja umire u zrelom starosnom dobu, i na kraju života koji je legitimno ispunio svoju svrhu, već daleko napredovala.
Postoji još jedna važna mogućnost povezana sa manifestacijama koje do nas stižu uobičajenim kanalima komunikacije sa kama lokom, koju je poželjno ovde primetiti, iako iz njene prirode ostvarenje takve mogućnosti ne može biti često. Nijedan skorašnji student teozofije ne može očekivati da već sada zna veoma mnogo o uslovima postojanja koji čekaju adepte koji se odriču upotrebe fizičkih tela na zemlji. Više mogućnosti koje su im otvorene izgledaju mi sasvim izvan domašaja intelektualne procene.
Nijedan čovek nije dovoljno pametan, vrlinom puke pameti smeštene u živom mozgu, da razume nirvanu; ali izgledalo bi da adepti u nekim slučajevima biraju da slede kurs koji leži na sredini između reinkarnacije i prelaska u nirvanu, i u višim regionima Devahana; to jest, u arupa stanju Devahana mogu čekati sporo napredovanje ljudske evolucije ka uzvišenom stanju koje su tako postigli. Sada, adept koji je tako postao devahanski duh najuzvišenijeg tipa ne bi bio odsečen uslovima svog devahanskog stanja — kao što bi bio slučaj sa prirodnim devahanskim duhom koji prolazi kroz to stanje na svom putu ka reinkarnaciji — od manifestovanja svog uticaja na zemlji.
Njegov uticaj svakako ne bi bio onaj koji bi se osvedočio posredstvom bilo kakvih fizičkih znakova mešovitoj publici, ali nije nemoguće da bi medijum najvišeg tipa — koji bi se pravilnije nazvao vidovnjakom — mogao biti tako pod uticajem. Od strane takvog adept-duha, neki veliki ljudi u istoriji sveta mogli su s vremena na vreme biti osenčeni i inspirisani, svesno ili nesvesno, zavisno od slučaja.
Dezintegracija ljuštura u kama loki neizbežno će sugerisati svakome ko uopšte nastoji da razume taj proces da u Prirodi moraju postojati neki opšti rezervoari materije prikladne za tu sferu postojanja, koji odgovaraju fizičkoj zemlji i njenim okolnim elementima, kojima se naša sopstvena tela prepuštaju pri smrti. Velike misterije u koje ovo razmatranje zadire zahtevaće daleko iscrpnije istraživanje nego što smo do sada bili u mogućnosti da preduzmemo; ali jedna široka ideja povezana sa njima može se korisno izneti bez daljeg odlaganja.
Stanje kama loke je ono koje ima svoje odgovarajuće redove materije u manifestaciji oko sebe. Neću ovde pokušavati da ulazim u metafiziku ovog problema, što bi nas moglo čak navesti da odbacimo predstavu da astralna materija mora biti bilo šta manje stvarna i opipljiva od one koja se obraća našim fizičkim čulima. Dovoljno je za sada objasniti da se blizina kama loke zemlji, koja se tako lako ispoljava spiritualističkim iskustvom, objašnjava orijentalnim učenjem da proizlazi iz ove činjenice, — da je kama loka isto toliko u zemlji i od nje kao što je, tokom naših života, naša astralna duša u živom čoveku i od njega.
Pozornica kama loke, zapravo, veliko carstvo materije u odgovarajućem stanju koje čini kama loku i koje je uočljivo čulima astralnih entiteta, kao i čulima mnogih vidovnjaka, jeste četvrti princip zemlje, baš kao što je kama-rupa četvrti princip čoveka. Jer zemlja ima svojih sedam principa poput ljudskih stvorenja koja je naseljavaju. Tako devahansko stanje odgovara petom principu zemlje, a nirvana šestom principu.