Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Put posvećenosti - Swami Paramananda, oko 56 str. 608 din.
PUT POSVEĆENOSTI
UZ DOPUNU KOJA SADRŽI SANSKRITSKE POZDRAVE I MOLITVE S PREVODOM
OD SWAMI PARAMANANDE
AUTORA „SVAKODNEVNIH MISLI I MOLITVI“, „KONCENTRACIJE I MEDITACIJE“ I DRUGIH.
SEDMO IZDANJE OM NAMO BHAGAVATE RAMAKRISHNAYA! POZDRAV BLAGOŠLJEVENOM SRI RAMAKRISHNI
KOJI JE SVOJIM ŽIVOTOM I UČENJEM OBJAVIO PORUKU UNIVERZALNE LJUBAVI I TOLERANCIJE MEĐU SVIIM RELIGIJAMA

PREDAVANJE
„Put posvećenosti“ je bila prva knjiga Svami Paramanande. Odiše atmosferom indijskog manastira koji je napustio samo nekoliko meseci ranije. U njoj nema traga svetu. Rođena je iz čistog duha i obraća se duhu; zato je podigla bezbroj umornih srca u život i ulila novu hrabrost, stoga je objavljena na mnogim jezicima i putovala u mnoge zemlje.
„Put posvećenosti“ nije bio namenjen da bude knjiga. Nije nastao iz kalkulacije ili namere. To je zbirka pisama napisanih jednoj osobi pod posebnim uslovima. Pisma proizlaze iz srca, a ne iz glave, kao što čine sva istinska pisma.
Živela sam gotovo u potpunoj samoći u planinama, zauzeta pripremom za objavljivanje beleški gospođice Valdo, koje su trebale postati „Nadahnuta predavanja“ Svami Vivekanande. Svako jutro prepisivala sam rad od perethodnog popodneva i do podneva poštom poslala duplikat Svami Paramanandi, koji se tada nalazio u Konektikatu u Ashrami koji pripada Vedanta društvu Njujorka. To sam radila da bi mogao da prati šta radim. Za dan ili dva stizao bi njegov list sa komentarima, zajedno sa ličnim mislima i savetima. Te misli nisu bile ponavljanje ili odraz dinamičnih reči Svami Vivekanande. Izražavale su potpuno drugačije raspoloženje. Bile su to nježne reči duboke posvećenosti. U njima je bio tihi duh Manastira, sa mirisom tamjana i sjajem plamtećeg kamfora, kojim se maše pred oltarom. Da bih ove delove iz pisama Svamija stavila u jezgrovitiji oblik, prepisani su u sveske; i jednog dana za vreme mog podnevnog molitvenog vremena sinulo mi je misao da ono što zaista radim jeste pravljenje knjige, koja će dosegnuti bezbrojne duše i nadahnuti ih. Činilo se kao poziv iz nekog višeg Izvora. Ništa od ovoga nisam pisala Svamiju, ali kada sam se u septembru vratila u Njujork, rukopis sam stavila u njegove ruke.
Njegova radost bila je dečačka i prelepa.
Završeni primerak se pojavio u novembru i odmah je doživeo uspeh. Svi su osetili njegov duhovni šarm i čudili se njegovom tečnom stilu, suptilnoj moći i jednostavnosti. Bilo je očigledno da je Svami kao autor rođen potpuno odrastao. Malo kasnije otplovila sam za Indiju noseći sa sobom veliki kovčeg novih knjiga. Dobrodošlica je u Indiji bila topla, kao što je to bilo i u Njujorku.
Maharadža od Majsura zatražio je da ga učini udžbenikom u svim majsurskim školama, ali određene poteškoće u izdavanju tako velike naklade naterale su nas da odustanemo od te ideje. Dirljiva priča se pričala o skromnom pokloniku iz južne Indije koji je na sopstvenu inicijativu preveo knjigu na svoj maternji jezik i odneо čitavo izdanje u manastir u Madrusu na volovskima kolima.
„Put posvećenosti“ sada ulazi u svoje sedmo izdanje, a verujem da ga čeka još mnogo izdanja, jer je proizvod besmrtnog u čoveku i stoga će uvek biti klasik.
DEVAMATA.
Ananda-Ashrama
septembar 1940.
Onaj ko mi sa posvećenošću prinosi list, cvet, voće i vodu, taj dar ljubavi prihvatam, dar je od čistog srca.
Šta god radiš, šta god jedeš, šta god prinosiš kao dar, šta god prinosiš na žrtvu i asketsko uzdržavanje koje vršiš, čini to kao žrtvoprinošenje Meni.
Tako ćeš se osloboditi okova delovanja koja rađaju dobro i zlo, i tvoja duša, posvećena ovoj predanosti odricanja – oslobođena će doći Meni.
Jednak sam svim bićima, nema za mene omrznutih niti voljenih. Ali oni koji me slave sa posvećenošću, u Meni su oni i u njima sam Ja.
BHAGAVAD GITA.
I
POSVEĆENOST
Blagosloveni su oni koji imaju posvećenost u srcima. To je jedina realnost u ovom svetu, ostalo su laži. Živi čist, svet život; budi hrabar i neustrašiv. Ne mari ako hiljade padnu pred tobom; i dalje stoj čvrsto i nikad ne odustaj. Zaista, kakva je to velika stvar imati ljubav i posvećenost! Posvećenost je jedina stvar koja može učiniti čoveka srećnim.
Prava posvećenost ima čudesnu moć. Kroz nju posvećeni može izvući božanstvenost čak i iz kamena. To je živa sila i može oživeti mrtvo telo. Zaista su veoma srećni oni koji prirodno imaju ovu posvećenost prema Gospodu. Znate šta kaže Sri Ramakrishna – da se cilj može postići veoma lako kroz moć vere i posvećenosti, a nikad kroz moć rasuđivanja.
Prava posvećenost nam donosi božansko viđenje. Niko ne može doći do Njega samo intelektom; čak ni jogom ili različitim vrstama tegova ili mučenja /hardships/. To je reč Gospodnja. On se postiže pravom i čistom ljubavlju, nezičnom i usmerenom ljubavlju. Bog je slobodan. Nije vezan nikakvim zakonom. A ipak kaže: „Ostajem vezan za svoje poklonike.“ Kao što je veliki Spasitelj proglasio: „Bog je ljubav i ljubav je Bog.“ Ali teško je to shvatiti. Čovek može to shvatiti i osetiti samo sa iskrenim i čistim srcem. Dokle god imamo najmanju sebičnu želju, ne možemo očekivati da ćemo to imati. Sveto je to i božansko.
Kada se ovakva ljubav probudi, čovek se oslobađa svetovnih veza. Ali ne smemo odustati od nade jer je teško. Ma koliko bilo teško sa stanovišta sveta, ipak se mora ostvariti. Bez nade srce je samo pusta zemlja. To je naš život i to je jedina stvarnost u ovom svetu. A nije nimalo teško za iskrenog i ogpoklonika, jer je njegovo srce od ljubavi i prirodno teče prema Gospodu.
Imaj intenzivnu veru u Njega, onda ćeš biti slobodan od svih briga. Blagosiljaće te i zaštititi od svih zala. Uvek drži oči uperene u Njega i moli se sa dečačkom jednostavnošću.
Ne mari ni za šta. Nikad se ne obeshrabri ili obesrditi, već uvek živi veselo. Tada ćeš, kroz blagoslove Gospodnje, počivati u miru i blaženstvu.
Ako želiš da budeš pravi devot, moraš biti iznad svih svetovnih misli i dela. Nijedan zemaljski uslov ne sme da naruši tvoj mir. Budi čist, bez mrlje, nezičan, sa širokim srcem punim ljubavi prema svima. Nikad ne tvrdi da si veliki, već se gledaj kao skromnog slugu Najvišeg, i uvek budi spreman za službu, bez razmišljanja o opasnosti. Zapamti da je srećno čak i nasilna i prerana smrt ako se misli o Bogu i živi pravedno; dok suprotno, čak i u udobnosti i blagostanju, samo te udaljava od tvog Ideala i to je najveća kletva. Uvek budi budan i nikad se ne prepusti trenutnoj slabosti. Deluj hrabro i neustrašivo, i nikad ne postajaj nestrpljiv.
Malo se oslanjaj na spoljašnje stvari, znajući da spoljašnji izrazi nikad ne mogu izraziti prava osećanja srca. Malo govori. Nisu reči ili lepi jezik ono što donosi svetlost, već karakter. Veliki vidovnjaci govorili su najjednostavnijim jezikom, ali su njihove reči bile pune svetlosti, života, nade i hrabrosti. Pusti da biljka tvoje posvećenosti raste u tišini na tvom srcu. Zalivaj je suzama prave i iskrene ljubavi. Ne traži rezultate; samo služi celim srcem i dušom.
Pravi devot radi za svoj Ideal i za nikog drugog. Njegovo jedenje, pijenje, spavanje, kretanje, svaki njegov čin postaje čin obožavanja. Oseća da sve pripada Idealu, čak i njegovo telo, pa ga hrani i brine se o njemu, ne kao o svom, već kao o delu Ideala. Ako je povređeno ili gladno ili hladno ili na bilo koji način zanemeljeno, misli da Ideal pati, pa brine o njemu zbog Voljenog. Ili može gledati svoje telo kao hram u kom boravi Božanski Ideal, i sve što čini za njega postaje dar Voljenom. Stoga je budan samo da mu da ono što je savršeno čisto i dostojno za žrtvovanje na tom unutrašnjem oltaru srca. Ova stalna misao o Idealu koji boravi unutra omogućava čoveku da se oslobodi svih fizičkih okova.
Tako prava posvećenost dovodi do stanja u kom živiš sa svojim Idealom u svakom trenutku života. Ništa drugo ne može postojati za tebe osim Voljenog, i kada živiš u Njemu i samo u Njemu, sav patanj prestaje. Sve tvoje srce teče ka nogama Voljenog i gubiš se u Njemu. Ovo stanje je blagoslovljeno jer vodi ka krajnjem cilju – pravom viđenju Boga.
Kroz ljubav osećamo blizinu ili prisustvo Božanskog. Ljubav ujedinjuje Boga i čoveka. Kada se probudi celosrčna i usmerena ljubav prema Idealu, dolazi kao poplava i ispira sve – neznanje, užitošću, strah, sumnju, sebičnost, i ostavlja šta? Ideal. Samo Ideal ostaje sijajući na srcu. Tada postaje lako odreći se svega zemaljskog, jer ništa nema vrednost osim Voljenog. On je Večni, Stalan, Neizmenljivi; sve ostalo je prolazno i promenljivo. On je Sjajni Duh, sve ostalo je prolazna, propadljiva materija.
Ova ljubav prema Idealu omogućava čoveku da bez napora odbaci stvari ovoga sveta. Hrist je mogao da odoli iskušenjima Satane i da se odrekne sve zemaljske moći zbog svoje snažne ljubavi prema Svom Ocu na nebu. Tako i kada imamo celovitu odanost svom Idealu, ništa iz ovog sveta ne može da nas iskuša i odricanje postaje lako. Ovo je ideja koju daje Hrist pod izrazom „uzeti breme”. To zapravo znači da moramo biti odani Gospodu; moramo stalno misliti na Njega. Time se čistimo; jer kad god meditiramo o čistom biću, naše se nečistoće prirodno spiraju. Kada tražimo utočište u stopama Gospoda ili prebacimo svoje breme na Njega, mi Ga volimo, celo naše srce ide Njemu i više nam nije stalo do sveta. Tada naše breme spada. Ovo je pravo odricanje i pravo spasenje.
Kada istinska odanost dođe pokloniku, on postaje ponizan i svevoleći. Ljubljeni je sve u svemu, on sam je ništa. Svuda vidi svog Ljubljenog, zato postaje sluga svima; i preko svakog živog bića služi svom Idealu. „Niži od vlati trave, sa strpljenjem poput drveta, ne tražeći čast za sebe, nego dajući čast svima, takva je duša prikladna da uzme Ime Blaženog Gospoda.”
Drvo ispunjava svoju prirodu, bez obzira kako se mi odnosimo prema njemu. Ako mu odsečemo grane, ono i dalje nastavlja da raste i da nam daje hlad. Tako i istinski poklonik obožava svoj Ideal, ne zato što od Njega želi bilo šta, već zato što mu je On drag, zato što je On njegov Ljubljeni koga voli radi same ljubavi. Sve dok bilo šta očekujemo, ne volimo istinski i Ideal ostaje daleko od nas. Tek kada počnemo da volimo radi same ljubavi, zadobijamo pravu odanost. Tada služimo tiho i mirno. Onaj koji govori o sebi nije istinski poklonik ni istinski delatnik. Svami Vivekananda izjavljuje:
„Istinski delatnici rade u tišini i odlaze u tišini. Oni koji zaista daju svoje živote čovečanstvu često nisu poznati mnogima.
„Tamo gde nema nikoga da se divi tvom radu, ni jedne jedine osobe da te ohrabri, gde te svi mrze, tamo žive beskrajno strpljenje, večito zadovoljstvo i apsolutna neustrašivost u delovanju.
„Kada se pred nama pojavi veliko delo, gde ima hiljade ljudi da mu se dive, tu čak i jedan prosečan kukavica, krajnje sebičan čovek, može da žrtvuje svoj život kako bi se prikazao kao veliki heroj.
„Ali onaj koji može učiniti vrlo malo, ne dopuštajući nikome da sazna, on je istinski heroj, nesebični ljubitelj čovečanstva. On je zaista blagosloven.”