Godina izdanja: 1992
ISBN: 313
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Embrouz G. Birs
Prevod: Srđan Vujica
Prevod stihova: Veselin Marković
Izdavač: Svetovi, Novi Sad
Godina: 1992
Obim: 259 str.

„Đavolov rečnik“ (The Devil`s Dictionary) američkog pisca i satiričara Embrouza Birsa (Ambrose Bierce) predstavlja jedno od najslavnijih satiričnih i leksikografskih remek-dela u istoriji književnosti. Nastajao je punih 36 godina (između 1875. i 1911. godine), a prvobitno je izlazio u delovima u novinama u San Francisku.

Zbog religioznih skrupula tadašnjih izdavača, knjiga je 1906. godine najpre objavljena pod cenzurisanim naslovom „Cinikov jezikoslovar“ (The Cynic`s Word Book), da bi tek kasnije dobila svoj originalni, „đavolski“ naslov.


Embrouz Gvinet Birs (engl. Ambrose Gwinnett Bierce; Okrug Megs, 24. jun 1842. — Čivava, oko 1914) bio je američki pisac, novinar, pesnik i veteran građanskog rata, jedan od najznačajnijih američkih pisaca devetnaestog veka.

Embrouz Birs rođen je 24. juna 1842. godine u okrugu Megs, Ohajo, kao deseto od trinaestoro dece Marka Aurelija i Lore Šervud Birs. Sva njihova deca nosila su ime sa početnim slovom A, a Embrouz je ime dobio po romanu Žitije, čudna putovanja i besprimerni doživljaji Embrouza Gvineta, poznatijeg po imenu Ćopavi Prosjak Ajzaka Bikerstafa, irskog pisca iz 13. veka.

Porodica se ubrzo preselila u okrug Koskijasko, Indijana[a], gde je Embrouz i odrastao, a u gradiću Vorso[b], sedištu okruga, pohađao srednju školu. Vrlo rano je pokazao sklonost prema knjigama, a prvi kontakt sa njima je imao u očevoj ličnoj biblioteci. Marko Aurelije Birs bio je siromašni farmer, ali je posedovao biblioteku - malu, ali najveću po tamošnjim i tadašnjim merilima. Sam Birs je docnije govorio da je najvažniji deo svog obrazovanja stekao zahvaljujući njoj. Važna osoba i svojevrsni uzor bio mu je stric Lucije Ver Birs, samozvani general, vešt besednik i idealista.

Embrouz je bio buntovan i neposlušan, te 1857. godine napušta porodicu i zapošljava se kao štamparski pomoćnik u Vorsou. U sedamnaestoj godini ga stric Lucije Ver šalje na vojni koledž u Kentakiju, gde je dobio obrazovanje iz latinskog jezika, engleskog pravopisa i američke istorije, te stekao znanja iz topografskog inžinjerstva. Koledž je napustio posle godinu dana i odselio se u Elkhart.

1861. godine izbija građanski rat i Birs se prijavljuje kao dobrovoljac na strani Unije, u Deveti pešadijski puk Indijane i do kraja godine učestvuje u bitkama kod Filipija, Rič Mauntina, Lorel Hila i Bafalo Mauntina. Naredne godine se pridružuje odredu generala Vilijama Nelsona u Nešvilu i učestvuje u bitkama kod Šiloha i Touns Rivera.

Maja 1863. godine, pridružuje se štabu generala Hejzena kao topografski inženjer. Septembra iste godine učestvuje u bici kod Čikamoge, a u decembru se vraća kući na odsustvo i veri sa Bernisom Rajt.

Poslednje ratne godine, februara 1864, vraća se na front. U toku bitke kod planine Keneso, 27. juna, biva ranjen u glavu. Leta iste godine raskida veridbu, a u oktobru ga hvataju vojnici Konfederacije, ali im beži. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Frenklina i Nešvila.

Posle rata, 21. januara 1865. godine, zbog povrede biva otpušten iz vojske. Vojnu službu nastaviće sredinom 1866. godine, kada će se pridružiti generalu Hejzenu na ekspediciji po Velikim ravnicama, radi inspekcije tamošnjih ispostava, a put će ga krajem godine dovesti u San Francisko.

1867. godine, pre nego što će napustiti vojsku, prima nagradno unapređenje u čin majora.

Posle vojske se nastanio u San Francisku, gde se zapošljava u kovnici novca. Te jeseni objavljuje prva prozna i poetska dela u listu Californian.

Prve priče objavljuje 1867. godine, a sledeće počinje da piše kolumnu „Gradski bukač“ u listu The San Francisco News Letter.. Oštroumni, nemilosrdni tekstovi u kojima razobličava političku hipokriziju, stiče ugled, ali i neprijatelje. Ženi se sa Meri Elen i već sledeće godine odlaze u Englesku gde će ostati sledeće tri godine. Pisaće i za engleske novine u toku tih godina boravka u Londonu. U toku boravka u Engleskoj se pojavljuje i njegova prva pripovetka Ukleta dolina (1871), a zatim pod pseudonimom i prva knjiga Đavolji užitak (1873), pa druga, Paučina iz prazne lobanje (1874). Zahvaljujući svom satiričnom duhu i bespoštednom kritikovanju društva dobiće nadimak „Gorki Birs“. U vreme boravka u Engleskoj, Embrouzu Birsu rađaju se sinovi: Dei, 1873. godine. Mlađi sin Li rođen je sledeće, 1874. godine . Porodica napušta Englesku 1875. godine. Birs se vraća se u San Francisko, rađa im se kćer, Helen. Piše kolumnu „Brbljanje“ za list The Argonaut od 1877. godine, a 1881. postaje član redakcije lista The Wasp.

Pisao je za taj list narednih šest godina, sve do 1887. godine, kada ga je vlasnik lista San Francisko Egzaminer, Viljam Rendolf Herst pozvao da radi za njegov list iz kog će se roditi Herstova medijska imperija. Birs, rođeni mizantrop bez obzira na burne i često negativne reakcije koje je izazivao postaje jedan od najpoznatijih novinara Zapadne obale. Istovremeno, objavljuje i svoje najpoznatije, najbolje priče: Čikamoga, Konjanik na nebu, Prikladno okruženje, (1889) Događaj na mostu kod Sovine reke, (1891) Čovek i zmija, Carstvo nestvarnog, Srednji prst desne noge (1890)…

Razvodi se, iako nezvanično, od svoje žene Meri Elen Dej 1888. godine, a već sledeće godine stariji sin Dej mu gine u sukobu pištoljima sa najboljim drugom. Na Herstov poziv seli se u Vašington 1896. godine i piše o korupciji tokom izgradnje južne pacifičke železnice i zahvaljujući njegovom pisanju i kritičkim tekstovima Kongres ne odobrava podršku investitoru. Umire mu 1901. godine i mlađi sin Li, od pneumonije, i Birs se vraća u krajeve gde je proveo mladost. Žena mu umire četiri godine kasnije, prethodno zatraživši razvod.

Prekida saradnju sa Herstom, ne piše novinarske tekstove, priprema svoja sabrana dela i žudeći za promenom, uspeva nekako da se prebrodi krizu zbog smrti sinova i žene. Nastanjuje se u Teksasu, sve češće odlazi u Meksiko i 1913. definitivno napušta Teksas. Konačno, krajem godine pridružuje se Pančo Vilji kao posmatrač. U poslednjem pismu od 26. decembra 1913. godine ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko), ispisujući „vedro“ i sledeću rečenicu: „ Biti „gringo“ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija!“ Posle toga niko nije čuo ništa o njemu. Zauvek je tajanstveno nestao u Meksiku.

Dela:
- Neobične priče, Beograd, Nolit, 1963. (Izbor, prevod i predgovor Branka Vučićevića)
- Fantastične basne, Beograd, privatno izdanje, 1982. (Izbor, prevod i pogovor Ranka Mastilovića)
- Đavolov rečnik, Novi Sad, Svetovi, 1992. (Izbor i napomene Veselina Markovića i Srđana Vujice; prevod proznog dela Srđan Vujica, prevod stihova i pogovor Veselin Marković)
- Fantastične basne, Beograd, privatno izdanje, 1992. (Izbor i prevod Duške Štrbac)
- Događaj na mostu Sovine reke, Beograd, Rad, 1995. (Prevod Zore Minderović)
- Priče o vojnicima i civilima, Beograd, Srpska književna zadruga, 1996. (Izbor, prevod i prevod Nikole Đorđevića)
- Uvrnute basne, Beograd, Ateneum, 2001. (Izbor i prevod Žika Bogdanović, predgovor Branko Vučićević)