Godina izdanja: 1987
ISBN: 339
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autorka: Simon de Bovoar
Naslov originala: La Vieillesse
Izdavač: BIGZ, Beograd
Godina: 1987
Obim: 329 + 378 str.

Sadržaj knjiga je prikazan na fotografijama.

„Starost“ (La Vieillesse, 1970) francuske filozofkinje i književnice Simon de Bovoar predstavlja jedno od najiscrpnijih i najznačajnijih teorijskih dela o starenju u modernoj književnosti. Napisana na pragu njene šezdesete godine, knjiga razbija društvene tabue i analizira položaj starih ljudi kroz prizmu antropologije, sociologije, istorije, politike i filozofije.

Baš kao što je u svom kultnom delu „Drugi pol“ analizirala marginalizaciju žena, autorka u „Starosti“ mapira kako savremeno kapitalističko društvo dehumanizuje i svesno ignoriše stariju populaciju, tretirajući je kao ekonomski teret i „izopštenu vrstu“.

Knjiga je u našim prevodima najčešće izdavana u dva toma i podeljena je na dva glavna dela:
1. Prvi deo: Starost posmatrana spolja (Biološki i društveni aspekt)
2. Drugi deo: Starost u sopstvenim očima (Egzistencijalni aspekt)

Simon de Bovoar (fr. Simone de Beauvoir; Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja. Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra.

Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“.

Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (fr. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma.

Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka. Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane časna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života.

Nakon što je 1925. godine stekla univerzitetsku diplomu iz oblasti matematike i filozofije, nastavila je da studira matematiku na Katoličkom institutu u Parizu, kao i književnost i jezike na Institutu sv. Marija. Zatim je studirala filozofiju na Sorboni gde je diplomirala 1928. godine. Kasnije je napisala diplôme d`études supérieure (što je uporedivo sa magistarskom disertacijom) o Lajbnicu. Simon de Bovoar je bila deveta žena koja je diplomirala na Sorboni, budući da su se Francuskinje tek tada izborile za pristup visokom obrazovanju.

U početku je de Bovoar radila s Moris Merlo-Pontijem i Klod Levi-Strosom jer su sve troje završili predavačku praksu u istoj srednjoj školi. Iako nije bila na službenom popisu studenata, slušala je predavanja u Visokoj školi gde se pripremala za agregat u filozofiji, vrlo težak postdiplomski ispit koji je služio rangiranju studenata na nacionalnom nivou. Dok je tamo studirala upoznala je studente Žan Pol Sartra, s kojim je bila u romantičnoj vezi, Pola Nizana i Rene Maja. Iako su de Bovoar i Sartr bili partneri pedeset i jednu godinu, de Bovoar je odlučila da se nikad ne uda ili da živi u zajednici; imala je ljubavnice i ljubavnike te nije imala ambicija da postane majka. Svoj život posvetila je obrazovanju i političkom angažmanu, pisala je i podučavala. Ocenjivači za agrégation su dodelili Sartru prvo mesto, dok je de Bovoar završila na drugom mestu. Ipak, sa uzrastom od samo dvadeset i jedne godine, postala je najmlađom osobom u istoriji koja je položila ovaj ispit.

Pišući o svojoj mladosti u Uspomenama dobro vaspitane devojke, de Bovoar je napomenula: „... individualizam mog oca i paganski etički standardi bili su u potpunoj opoziciji na rigidnim moralnim konvencionalizmom moje majke. Ova neravnoteža, koja je moj život učinila nekom vrstom beskonačnog spora, je glavni razlog što sam postala intelektualka”.

Od 1929. do 1943. godine, de Bovoar je podučavala kao lycée (profesorka koja priprema srednjoškolce za fakultet), sve dok se nije mogla uzdržavati isključivo od zarade koju bi stekla svojim intelektualnim radom, odnosno pisanjem. Podučavala je na Lycée Montgrand (Marselj), zatim Lycée Jeanne-d`Arc (Ruan) te Lycée Molière (Pariz). Što se tiče trendova u filozofiji koji su uticali na de Bovoar, valja spomenuti Sartra čija se misao nazire u egzistencijalističkim spisima poput njezinog romana Gošća. Takođe, de Bovoar je značajno uticala na Sartrovo poznato delo Bitak i ništa: ogled iz fenomenološke ontologije. U mnogim se njezinim delima oseća uticaj Hegela i Lajbnica. Naime, neohegelijanski preporod vođen Aleksandrom Kojevom i Žanom Ipoliteom iz 1930-ih je inspirisao čitavu generaciju francuskih mislilaca, uključujući i de Bovoar, koji su nanovo otkrili Hegelovu Fenomenologiju duha. Godine 1950. i 1954. de Bovoar je osvojila najprestižniju francusku književnu nagradu za roman Mandarini. Godine 1977. de Bovoar, Sartr, Bart, Fuko, Derida te ostali predstavnici intelektualne elite potpisuju peticiju kojom ze zahteva ukidanje dobne granice pristanka na seksualni odnos u Francuskoj.

U periodu između 1950. i 1960. de Bovoar je pisala dnevnike s putovanja po SAD i Kini. Izdani su joj brojni eseji i fikcija, a objavila je i nekoliko zbirki kratkih priča, uključujući i Slomljenu ženu, koja se, baš kao i neka druga dela iz ovog perioda bavi iskustvom starenja. Njen esej Starenje redak je primer intelektualne meditacije o samoći kakvu ljudi doživljavaju ako ne umru pre šezdesete godine života. Tada piše i autobiografiju u četiri toma: Uspomene dobro vaspitane kćeri, Napon života, Snaga okolnosti te Sve rečeno i učinjeno. Godine 1980, objavljena je knjiga Kad duhovne stvari dolaze prve, zbirku kratkih priča baziranih na životima žena važnih za de Bovoar. Iako su priče napisane čak i pre romana Gošća, de Bovoar ih dugo nije smatrala vrednima objavljivanja, stoga su izdane tek četrdeset godina nakon nastanka. U ovom je periodu de Bovoar održavala sastanke urednika časopisa Moderna vremena u svom stanu. Nakon Sartrove smrti 1980. godine, de Bovoar je objavila pisma koja joj je pisao. Umrla od upale pluća 14. aprila, 1986. godine u Parizu, u svojoj 78. godini. Sahranjena je pored Sartra na groblju Monparnas u Parizu.

Tokom 1970-ih de Bovoar je postala aktivna u francuskom pokretu za oslobođenje žena. Napisala je i potpisala Manifest 343 1971. godine, koji je uključivao i listu poznatih žena koje su uradile abortus, tada ilegalan u Francuskoj. Godine 1974, pobačaj je legaliziran u Francuskoj. U intervjuu s Beti Fridan, de Bovoar je rekla: „Nijedna žena ne bi trebalo da bude zadužena da ostaje kod kuće i odgaja decu. Društvo bi se trebalo u potpunosti promeniti. Žene ne bi trebalo da imaju taj izbor, jer ako on postoji, previše žena će učiniti upravo to. Ovo je način da se žene usmeravaju u određenom pravcu”. Simon de Bovoar je bila koautorka spisa Feminizam - živ, dobar i u konstantnoj opasnosti za antologijsko delo Globalno sestrinstvo: antologija internacionalnog ženskog pokreta.