Godina izdanja: 1989
ISBN: 505
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Vladimir Tendrjakov
Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac
Godina: 1989
Obim: 267 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

„Prepad na prikaze“ (rus. Покушение на миражи) je poslednji i najznačajniji roman ruskog pisca Vladimira Tendrjakova, napisan između 1979. i 1982. godine, a objavljen posthumno 1987. godine.

Ovaj filozofski roman predstavlja vrhunac autorovog stvaralaštva i donosi duboku psihološku dramu o moralu, veri, istoriji i ljudskoj savesti.

Glavni lik je Georgij Petrovič Grebin, pedesetogodišnji profesor fizike i teoretičar koji radi u naučno-istraživačkom institutu. On dolazi na nesvakidašnju ideju: uz pomoć računara (EVM) želi da modelira istoriju čovečanstva. Njegov cilj je da iz istorijskog toka potpuno izbaci figuru Isusa Hrista.

Prvobitni radni naslov romana bio je „Jevanđelje po kompjuteru“ (Евангелие от компьютера).

Knjiga se često poredi sa Bulgakovljevim remek-delom Majstor i Margarita zbog načina na koji kombinuje savremenu sovjetsku stvarnost sa biblijskim motivima.

Vladimir Fjodorovič Tendrjakov (1923–1984) bio je jedan od najistaknutijih i najhrabrijih sovjetskih pisaca posleratnog perioda. Njegova dela su se odlikovala oštrom društvenom kritikom, dubokim psihologizmom i spremnošću da otvori bolne teme o kojima je sovjetski režim radije ćutao.

Rođen je u selu Makašinska u Vologodskoj oblasti. Otac mu je bio sudija, a kasnije tužilac, što je verovatno uticalo na Tendrjakovljevu doživotnu opsesiju temama pravde, zakona i morala. Odmah nakon završetka srednje škole 1941. godine mobilisan je u Crvenu armiju. Služio je kao radio-operater i teško je ranjen kod Staljingrada 1942. godine. Ratni užasi koje je preživeo trajno su oblikovali njegov pogled na vrednost ljudskog života.

Nakon demobilizacije radio je jedno vreme kao nastavnik, a potom je završio prestižni Književni institut „Maksim Gorki“ u Moskvi. Tendrjakov se smatra jednim od utemeljivača takozvane „seoske proze“ (деревенская проза). Međutim, za razliku od drugih pisaca ovog pravca koji su idealizovali stari seoski život, on je selo koristio kao pozornicu za teške moralne i socijalne drame. Postao je poznat 1950-ih godina nakon objavljivanja pripovedaka u časopisu Novi svet (Новый мир), gde je otvoreno pisao o siromaštvu, birokratiji i propadanju sovjetskih kolhoza.

Iako je formalno bio član Saveza pisaca SSSR-a i dobijao državna priznanja, Tendrjakov je stalno balansirao na ivici dozvoljenog. Nikada nije postao otvoreni disident poput Aleksandra Solženjicina, ali je pisao stvari koje su režimu bile duboko neprijatne.

U zemlji zvaničnog ateizma, on je bio fasciniran religijom i potragom za Bogom. U novelama Čudotvorna (1958) i Apostolska komandirovka (1969) istraživao je zašto se moderni sovjetski ljudi i dalje okreću veri. Mnoga njegova najkritičnija dela nisu mogla biti objavljena za njegovog života. Pisao je „za fijoku“, znajući da će ta dela ugledati svetlost dana tek u nekim boljim vremenima. Tokom perioda Gorbačovljeve Glasnosti (kasne 1980-ih), Tendrjakovljeva skrivena dela su konačno štampana. Tek tada su čitaoci otkrili romane poput Čistih voda Kiteža (kritika Staljinovog kulta ličnosti) i njegovog krunskog dela Prepad na prikaze.

Tendrjakova su kritičari često nazivali „tužiocem sovjetske književnosti“. Njegove priče nemaju lake odgovore ni crno-bele likove. On postavlja obične ljude u ekstremne situacije (nesreće, teške bolesti, moralne izbore) gde moraju da biraju između sopstvenog komfora i savesti. Njegov jezik je direktan, dinamičan i lišen socrealističkog ulepšavanja stvarnosti. Umro je iznenada od moždanog udara 1984. godine u Moskvi, samo nekoliko godina pre nego što će njegova zabranjena remek-dela doživeti globalni uspeh.