Godina izdanja: 1999
ISBN: 55
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Alber Karako / Albert Caraco
Naslov originala: fr. Bréviaire du chaos
Izdavač: Zlatna grana, Sombor
Godina: 1999
Obim: 151 str.

„Brevijar haosa“ (fr. Bréviaire du chaos) je najpoznatije i najradikalnije delo francusko-urugvajskog filozofa i pisca Albera Karakoa (Albert Caraco). Napisana u formi kratkih, apokaliptičnih eseja i mračnih proznih fragmenata, ova knjiga predstavlja apsolutni vrhunac filozofskog nihilizma, pesimizma i mizantropije, zbog čega se Karako često poredi sa Emilom Sioranom.

Delo je napisano hladnim, elegantnim, ali izuzetno agresivnim, monomandžijskim stilom. Za razliku od Siorana, kod Karakoa nema ironije, humora niti tračka nade – to je čista, rafinisana propoved o apokalipsi.

Život Albera Karakoa (Albert Caraco) bio je podjednako neobičan, mračan i matematički precizan kao i njegovo filozofsko delo. Može se reći da je on živeo i okončao svoj život u potpunom skladu sa svojom nihilističkom filozofijom.

Rođen je 8. jula 1919. godine u Istanbulu u veoma bogatoj porodici sefardskih Jevreja. Njegov otac je bio uticajni bankar. Roditelji su rano uočili da je Albert vanserijski inteligentan i talentovan. Okružili su ga luksuzom i pažnjom kakva se danas posvećuje samo mladim čudima od deteta. U potrazi za najboljim obrazovanjem, porodica se selila u Prag, Berlin i Beč, da bi se na kraju skrasila u Parizu. Međutim, pred sam početak Drugog svetskog rata, zbog narastajuće pretnje nacizma, morali su hitno da izbegnu u Južnu Ameriku.

Kako bi zametnuli tragove pred progonom, porodica Karako u Južnoj Americi formalno prelazi u katolicizam. Alberta šalju u strogi fratarski internat, a cela porodica dobija urugvajsko državljanstvo. Iako je kasnije potpuno odbacio katoličku veru i postao ateista (i gnostički nihilista), ovaj period je ostavio dubok trag na njega. Njegov stil pisanja zadržao je disciplinu, hladnoću i strukturu katoličkih molitvenika – zato mu se knjiga i zove Brevijar (katolička bogoslužbena knjiga, časoslov).

Nakon završetka Drugog svetskog rata (1946. godine), porodica se vraća u Pariz. Alber je završio visoke ekonomske škole, ali je odbijao da se ikada uključi u poslovni ili društveni život. Povukao se u potpunu, monašku izolaciju u porodičnom stanu. Živeo je kao asketa, posvećen isključivo pisanju. Dane je provodio u čitanju i uobličavanju svojih mračnih misli. Nije imao prijatelje, ljubavne veze, niti je želeo ikakav kontakt sa spoljnim svetom koji je duboko prezirao. Njegovi jedini kontakti bili su njegovi roditelji.

Za razliku od drugih nihilista koji se bave samo apstraktnim temama, Karako je imao vrlo specifičan bes prema čovečanstvu. Smatrao je da je plodnost najveći greh, a da je ljudska masa postala odvratni višak koji uništava planetu. Danas se on smatra jednim od glavnih preteča radikalnog antinatalizma (filozofije koja smatra da je rađanje dece moralno pogrešno).

Ono što Karakoa izdvaja od većine drugih pisaca jeste to što je on svoje samoubistvo planirao godinama unapred, hladnokrvno i bez ikakve patetike. Njegov svet se srušio kada mu je 1969. godine umrla majka (o čemu je napisao potresnu i surovu knjigu Post Mortem). Ostao je da živi sa ostarelim ocem. Čvrsto je odlučio da će se ubiti onog trenutka kada mu otac umre, jer više neće imati nijedan razlog da ostane u svetu koji organski ne podnosi.

Svoju reč je održao sa zastrašujućom preciznošću. 7. septembra 1971. godine, samo dan nakon smrti svog oca, Alber Karako je izvršio samoubistvo. Imao je 52 godine. Pre smrti je uredno spakovao sve svoje rukopise i ostavio uputstva za njihovo objavljivanje, svestan da će njegova slava doći tek nakon što njega više ne bude.