Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Udžbenik teozofije - C. W. Leadbeater, oko 140 str. 1070 din.
S A D R Ž A J
Poglavlje 1. Šta je teozofija
Poglavlje 2. Od Apsolutnog do čoveka
Poglavlje 3. Formiranje Sunčevog sistema
Poglavlje 4. Evolucija života
Poglavlje 5. Građa čoveka
Poglavlje 6. Posle smrti
Poglavlje 7. Reinkarnacija
Poglavlje 8. Svrha života
Poglavlje 9. Planetarni lanci
Poglavlje 10. Rezultat teozofskog proučavanja
Poglavlje 1. ŠTA JE TEOZOFIJA
„Postoji škola filozofije koja još uvek egzistira, ali koju je savremena kultura izgubila iz vida.” Ovim rečima je gospodin A. P. Sinet započeo svoju knjigu Okultni svet, prvo popularno izlaganje teozofije, objavljeno pre trideset godina. [Naime 1881. godine.] Tokom godina koje su od tada prošle, mnoge hiljade su u toj školi stekle mudrost, ali većini su njena učenja još uvek nepoznata, i oni mogu dati samo veoma nejasne odgovore na pitanje: „Šta je teozofija?”
Već postoje dve knjige koje odgovaraju na to pitanje: Ezoterični budizam gospodina Sineta i Drevna mudrost dr Besant. Nemam nameru da ulazim u nadmetanje sa tim standardnim delima; ono što želim jeste da izložim objašnjenje, što je moguće jasnije i jednostavnije, koje se može smatrati uvodom u njih.
Često govorimo o teozofiji kao o nečemu što samo po sebi nije religija, već istina koja stoji iza svih religija. To je tačno; ipak, sa drugog stanovišta, možemo reći da je ona istovremeno filozofija, religija i nauka. Ona je filozofija jer nam jasno izlaže objašnjenje plana evolucije i duša i tela u našem Sunčevom sistemu. Ona je religija utoliko što, pošto nam je pokazala tok obične evolucije, takođe pred nas iznosi i savetuje metod skraćivanja tog toka, tako da svesnim naporom možemo brže napredovati ka cilju. Ona je nauka jer oba ova pitanja tretira ne kao stvar teološkog verovanja, već kao neposredno znanje koje se može steći proučavanjem i istraživanjem. Ona tvrdi da čovek nema potrebe da se oslanja na slepu veru, jer u sebi ima latentne sposobnosti koje, kada se probude, omogućavaju mu da sam vidi i ispituje, i ona dokazuje svoje tvrdnje pokazujući kako se te sposobnosti mogu probuditi. Ona sama je rezultat buđenja takvih sposobnosti kod ljudi, jer su učenja koja nam iznosi zasnovana na neposrednim opažanjima izvršenim u prošlosti, mogućim samo zahvaljujući takvom razvoju.
Kao filozofija, ona nam objašnjava da je Sunčev sistem pažljivo uređen mehanizam, manifestacija veličanstvenog života, čiji je čovek samo mali deo. Ipak, ona se bavi tim malim delom koji nas neposredno zanima i razmatra ga temeljno pod tri aspekta — sadašnjost, prošlost i budućnost.
Sadašnjost razmatra opisujući šta je čovek zaista, viđen pomoću razvijenih sposobnosti. Uobičajeno je govoriti da čovek ima dušu. Teozofija, kao rezultat neposrednog istraživanja, preokreće tu tvrdnju i kaže da čovek jeste duša i da ima telo — zapravo više tela, koja su njegovi instrumenti i sredstva u različitim svetovima. Ti svetovi nisu odvojeni u prostoru; oni su istovremeno prisutni sa nama, ovde i sada, i mogu se ispitivati; oni su podele materijalne strane prirode — različiti stepeni gustine materije, kao što će kasnije biti objašnjeno. Čovek postoji u više takvih svetova, ali je obično svestan samo najnižeg, iako ponekad u snovima i transu ima uvida u neke od ostalih. Ono što nazivamo smrću jeste odbacivanje tela koje pripada ovom najnižem svetu, ali duša ili pravi čovek u višem svetu time nije više promenjen nego što je fizički čovek promenjen kada skine svoj kaput. Sve ovo nije stvar nagađanja, već posmatranja i eksperimenta.
Teozofija nam mnogo govori o prošlosti čoveka — o tome kako je kroz evoluciju postao ono što je sada. I to je stvar posmatranja, jer postoji neizbrisiv zapis svega što se dogodilo — neka vrsta Pamćenja prirode — kroz koje se prizori prošle evolucije mogu posmatrati kao da se dešavaju sada. Tako saznajemo da je čovek božanskog porekla i da iza sebe ima dugu evoluciju — dvostruku evoluciju, onu duše i onu spoljašnjeg oblika. Takođe saznajemo da je život čoveka kao duše izuzetno dug i da ono što nazivamo njegovim životom predstavlja samo jedan dan njegovog stvarnog postojanja. On je već proživeo mnoge takve dane i još mnogo ih ima pred sobom; a ako želimo da razumemo pravi život i njegovu svrhu, moramo ga posmatrati ne samo kroz ovaj jedan dan između rođenja i smrti, već i kroz prethodne i buduće dane.
O budućnosti takođe postoji mnogo toga što se može reći, a i ovde postoji mnogo pouzdanih informacija. One dolaze od onih koji su daleko napredovali u evoluciji i imaju lično iskustvo, kao i iz zaključaka izvedenih iz pravca razvoja. Cilj ovog ciklusa se nazire, iako je još uvek daleko iznad nas, ali izgleda da i posle njegovog dostizanja postoji beskraj daljeg napretka za svakoga ko je spreman da ga sledi.
Jedna od najvećih prednosti teozofije jeste to što ona rešava mnoge životne probleme, uklanja teškoće, objašnjava nepravde i donosi red tamo gde izgleda da vlada haos. Iako se deo njenog učenja zasniva na silama koje su izvan svakodnevnog iskustva, čak i kao pretpostavka pokazuje se kao tačan jer daje jedino dosledno i razumno objašnjenje drame života, koja se odligrava pred njim.
Postojanje savršenih ljudi i mogućnost kontakta sa njima i učenja od njih jedna je od velikih novih istina koje teozofija donosi zapadnom svetu. Druga je činjenica da svet nije prepušten haosu, već da je njegov razvoj pod upravom savršeno organizovane hijerarhije, tako da konačan neuspeh nije moguć ni za najmanju jedinku. Uvid u rad te hijerarhije budi želju za saradnjom i služenjem, makar i na najnižem nivou, a jednog dana i za pristup njenim redovima.
Time dolazimo do religijskog aspekta teozofije. Oni koji razumeju ova učenja postaju nezadovoljni sporim tokom evolucije i žele brži napredak. Tako dolaze do kraćeg, ali strmijeg puta. Nije moguće izbeći rad koji je potreban, ali se može ubrzati njegov tok uz veći napor. Kao što se teret može nositi uzbrdo direktno ili sporije, tako je i ovde potrebna ista količina rada, ali koncentrisana u kraćem vremenu. To je moguće i već je ostvareno, a oni koji su to postigli svedoče da trud višestruko vredi.
Tako se postepeno prevazilaze ograničenja i čovek postaje svestan saradnik u velikom planu evolucije svih bića.
8U svojoj ulozi religije, teozofija takođe svojim sledbenicima daje pravilo života, zasnovano ne na navodnim zapovestima datim u nekom dalekom periodu prošlosti, već na zdravom razumu kako ga pokazuju posmatrane činjenice. Stav proučavaoca teozofije prema pravilima koja ona propisuje više liči na onaj koji zauzimamo prema higijenskim propisima nego na poslušnost verskim zapovestima. Možemo reći, ako želimo, da je ovo ili ono u skladu sa božanskom voljom, jer se božanska volja izražava u onome što nazivamo zakonima prirode. Pošto ta volja mudro uređuje sve stvari, kršenje tih zakona znači narušavanje skladnog delovanja poretka, zadržavanje za trenutak tog dela ili sitnog dela evolucije, i stoga donošenje neprijatnosti sebi i drugima. Upravo iz tog razloga mudar čovek izbegava da ih krši — ne da bi izbegao zamišljeni gnev nekog uvređenog božanstva.
Ali ako sa određenog stanovišta možemo posmatrati teozofiju kao religiju, moramo uočiti dve velike razlike između nje i onoga što se na Zapadu obično naziva religijom. Prvo, ona ne zahteva verovanje od svojih sledbenika, niti čak govori o verovanju u smislu u kojem se ta reč obično koristi. Proučavalac okultne nauke ili zna nešto ili zadržava sud o tome; u njegovom sistemu nema mesta za slepu veru. Naravno, početnici u proučavanju još ne mogu sami znati, pa im se predlaže da pročitaju rezultate različitih posmatranja i da ih tretiraju kao verovatne hipoteze — da ih privremeno prihvate i postupaju po njima dok ne budu mogli sami da ih provere.
Drugo, teozofija nikada ne nastoji da nekoga odvrati od religije koju već prihvata. Naprotiv, ona mu objašnjava njegovu religiju i omogućava mu da u njoj vidi dublja značenja nego što ih je ranije poznavao. Ona ga uči da je bolje razume i bolje živi, i u mnogim slučajevima vraća mu, na višem i razumnijem nivou, veru koju je gotovo izgubio.
Teozofija ima i svoj aspekt nauke; ona je zaista nauka o životu, nauka o duši. Ona na sve primenjuje naučni metod ponovljenog, pažljivog posmatranja, zatim beleži rezultate i iz njih izvodi zaključke. Na taj način je istražila različite ravni prirode, stanje čovekove svesti tokom života i posle onoga što se obično naziva smrću. Ne može se dovoljno naglasiti da njene tvrdnje o ovim pitanjima nisu nejasna nagađanja niti verske dogme, već su zasnovane na neposrednim i ponovljenim opažanjima onoga što se zaista dešava. Njeni istraživači su se u određenoj meri bavili i pitanjima iz oblasti obične nauke, kao što mogu videti oni koji pročitaju knjigu o okultnoj hemiji /Occult Chemistry/.
Tako vidimo da teozofija u sebi objedinjuje osobine filozofije, religije i nauke. Može se postaviti pitanje; koja je njena poruka ovom umornom svetu? Koje su glavne tačke koje proizlaze iz njenih istraživanja? Koje su velike činjenice koje iznosi pred čovečanstvo?
One su lepo sažete u tri osnovne istine.
„Postoje tri istine koje su apsolutne i koje se ne mogu izgubiti, ali mogu ostati neizrečene zbog nedostatka izražavanja ili govora.
„Duša čoveka je besmrtna i njena budućnost je budućnost nečega čiji rast i veličina nemaju granica.
„Princip koji daje život prebiva u nama i izvan nas, neuništiv je i večno dobročiniteljski, ne može se čuti ni videti ni omirisati, ali ga opaža onaj koji želi da opaža.
„Svaki čovek je sopstveni zakonodavac, on sam sebi određuje slavu ili tamu, određuje svoj život, svoju nagradu i svoju kaznu.
„Ove istine, koje su velike kao i sam život, jednostavne su kao i najjednostavniji ljudski um.”
Ukratko rečeno, i jezikom običnog čoveka, to znači da je Bog dobar, da je čovek besmrtan i da ono što sejemo to moramo i požnjeti.
Postoji određeni poredak stvari; on je pod inteligentnim vođstvom i deluje po nepromenljivim zakonima. Čovek ima svoje mesto u tom poretku i živi pod tim zakonima. Ako ih razume i sarađuje sa njima, brzo će napredovati i biće srećan; ako ih ne razume — ako ih svesno ili nesvesno krši — usporiće svoj napredak i biće nesrećan. To nisu teorije, već dokazne činjenice. Neka onaj koji sumnja nastavi da čita i videće.
 
11Poglavlje 2. OD APSOLUTNOG DO ČOVEKA
O Apsolutnom, Beskonačnom, Sveobuhvatnom, u našem sadašnjem stepenu razvoja ne možemo znati ništa, osim da Ono jeste; ne možemo reći ništa što ne bi bilo ograničenje, a samim tim i netačno.
U Njemu su bezbrojni univerzumi; u svakom univerzumu bezbrojni Sunčevi sistemi. Svaki Sunčev sistem je izraz jednog moćnog Bića koje nazivamo LOGOS, Reč Božja, Sunčevo Božanstvo. On je za njega sve ono što ljudi podrazumevaju pod Bogom. On ga prožima; nema ničega u njemu što nije On; to je Njegova manifestacija u materiji kakvu mi možemo videti. Ipak, On postoji iznad njega i izvan njega, živeći veličanstvenim životom među Svojim jednakima. Kao što se kaže u jednom istočnjačkom spisu: „Prožimajući ceo ovaj univerzum jednim delom Sebe, Ja ostajem.”
O tom višem Njegovom životu ne možemo znati ništa. Ali o delu Njegovog života koji pokreće Njegov sistem možemo znati nešto na nižim nivoima njegove manifestacije. Ne možemo Ga videti, ali možemo videti Njegovu moć na delu. Niko ko je vidovit ne može biti ateista; dokaz je previše snažan.
Iz Sebe On je prizvao ovaj veličanstveni sistem u postojanje. Mi koji smo u njemu smo razvijajući delovi Njegovog života, iskre Njegove božanske vatre; iz Njega smo svi potekli; u Njega ćemo se svi vratiti.